...puši kurac, ljubio si Branku...
44°47’49’’ N/20°29’09’’ E_18:55 č.
U iščekivanju predstave, na parkingu ispred pozorišta, jeli smo sladoled...
Ušli smo u hol pa u salu. Mesta nisu bila numerisana i popunjavala su se. Ljudi sa maskama su ih zauzimali. Ljudi sa maskama su opsedali salu. Do poslednjeg, nenumerisanog mesta. Sedali su i pored mene i pored svih ostalih koji su seli pre njih, onih koji su ušli kasnije i onih koji će ući da bace pogled ili da na njih neko baci pogled zato što ometaju pažljivo praćenje onoga što se na pozornici dešava. Možda su i zakasnili na početak predstave. Možda su došli dosta ranije ili su bili tu, baš na vreme...
Pitanje je šta je, tačno, početak ove predstave?! Pitanje je i koliko predstava traje?! To su pitanja koja sam postavio sebi i posle Tarantinovog najnovijeg filma, Bilo jednom u Holivudu, kada sam, iz prazne bioskopske sale, približavajući se vratima kroz miran, tih i filmski-diskretno osvetljen hodnik, izašao na ulicu ispred mase ljudi koja je dočekivala nekog blagodatnog sportistu, ili više njih ispred Starog dvora.
Koliko predstava traje i kada se i da li se, uopšte, završava i šta je kraj i kada se dešava iskorak iz narativa?! Da li možemo živeti nešto izvan predstave? Ko smo to mi, ljudi-upadice, smetnje, i koji su to ti drugi, od nas različiti, rezidenti ovog ovde i sada, domoroci, imaoci poseda i držaoci prava na posedovanje postojanja i koračanja gradom?
Nema zavese. Na pozornici je već postavljena scenografija. Bilo je svega i svačega, tu, na pozornici. Bilo je stvari sa buvljaka, i stvari sa plaže, i stvari iz nekog običnog gradskog ćoška, i iz Hilandarske. Glumci su već bili na pozornici, kao, nesvesni prisustva publike. Nešto su se domunđavali u dnu bine. Neki su bili i napred, bliže gledalištu, isto tako, kao, nesvesni publike. Bilo je poželjno izbeći tu granicu koja označava početak predstave ili je napraviti što manje očiglednom kako bi se život na bini neometano igrao. Bilo je potrebno napraviti iluziju ulaska u taj drugi svet neprimetnom. Takvi momenti postaju, kako se stanje u prirodi, društvu i tehnologiji sve brže i radikalnije menja, neadekvatno i opasno oružje. Granice se brišu a iluzija duha i materije postaje očigledni deo svakodnevice.
Širio se taj miris mora, mooraaaa, i slane vode. Možda je baš taj miris atmosfere u sali u meni bio prisutan zbog suncobrana, peškira i gume za plivanje. Možda i zbog roštilja ili piva koje je teklo mojim venama, ali nešto kasnije, tokom noći.
Uglavnom, nalazimo se na moru i spremni smo da nas neka buduća nostalgija odvuče u sećanje na to neko more ili na tu neku bezbrižnu noć́ provedenu negde, obično, daleko od kuće, roditelja i onoga što u njima vidimo a znamo da nas čeka, tu, iza ćoška; sutra ćemo biti takvi i sa treperavom nostalgijom ćemo se sećati tih vremena kada nismo bili to što smo prezirali a, potajno se bojeći, znali smo da ćemo postati.
I pisac je tu i neprijatno mu je jer, jebiga, nije glumac nego pisac. Tu je i gomila songova koji traju i svojim trajanjem kao da popunjavaju vreme koje je za predstavu dobijeno. Niko ne zna da li će sledeća pozorišna sezona propasti i da li će biti buduće prilike za igranje.
Činilo mi se da je vinjak pravi i da je dim pravi. Na pozornici se događao život. A on, opet, nije mogao da se događa tako uverljivo da vinjak nije pravi. Morao je biti pravi kao i taj, nečiji, život iz prošlosti prenet u neku bližu prošlost i u sadašnjost koja je svakim sledećim trenutkom postajala ta prošlost i pozivala na sećanje. Sećanje na sebe nekada, na nekog drugog sebe na neke druge nas. Dešavao se kolektivni život: svih sa svima. Sećanje je bilo prisutno toliko jako da je prestajalo da pripada prošlosti i prelazilo u sveobuhvatni sadašnji trenutak.
Udahnuo sam duboko i zaronio. Trudeći se, da zadržim dah što duže. Misisipi je tekao potocima vinjaka, rakije, piva i slane vode. Kotrljao je ono što usput ponese, valjao svojim tokom i izbacivao promenjeno, oplemenjeno, osoljeno. More, moreee.
44°47’50’’ N/20°28’28’’ E_21:05 č.
Dogovorili smo se da odemo na pivo, na mnogo piva koje nam je bilo neophodno. Spuštali smo se niz ulicu, šetali do kafane. Usput telefonirali i razgovarali. Zastali smo kod parka da poručimo hranu nabrzaka. Daščara je bila prva na koju smo naišli, prljava i neugledna. Naručili smo giros a majstor je to shvatio ozbiljno. Počeo je da razvlači jufku, da pravi pomfrit, da seče meso. Sve je bilo kao u Grčkoj, možda i bolje. Sigurno bolje.
Nešto smo pričali, neobavezno, kad su, najednom, glasovi počeli da se formiraju u čudne mase koje su se razvlačile i razobličene dolazile do naših ušnih školjki. Nešto se spuštalo niz ulicu, odakle smo i mi došli. Nekakav neodređeni oblik sa flašom piva u ruci i zvučnikom okačenim o rame se sve brže i brže približavao. ...joj Rado, bela Rado, daj da ljubim lice mlado, jooooooj Rado, bela Rado, daj daaaaaa... Batica se veselio. Upišan od sreće i piva imao je svoj trenutak, svoju večnost u tom gradu, u tom parku, na tom lepljivom asfaltu. Igrao je i njegovo se sećanje, njegova se nostalgija za izgubljenim životom oslobađala između drvenih dasaka trafika, dolazila do raskrsnice i prelazila u park.
Izgledao je kao da je iz kraja, na putu do raja... Kao da je svaki kraj njegov. Pokušao je da popriča sa majstorom i njegovim ortakom koji je sedeo iza daščare, ali nije uspeo. I dalje smo čekali. Batica, batić je stao kraj kante. Bili su slične visine, on i montažno-demontažna betonska kanta, ona koja se koristi prilikom raznih vidova patriotskih skupova, za otvaranje glava i izloga. Raširio je ruke kao da ima moć́, Grejskala, urliknuo, u sebi par puta, ili se bar tako činilo jer se ništa osim pocepane muzike koja je, usled slo-moa čitave situacije, sada već́ bila u ofu, nije čulo. Odigrao je par minuta oko kante i izgubio se. Pokupili smo giros i krenuli ka kafani. Tamo su se stvari odvijale bezbrižnim tokom piva, sve dok nam nije bilo dosta, a nije nam bilo dosta jer nismo počeli da se svađamo. Samo smo odlučili da krenemo.
44°48’19’’ N/20°27’38’’ E_23:35 č.
Nastavili smo da se spuštamo i dalje, nizbrdo, niz ulicu. Došli smo do srušene zgrade. Ruševina, vidljivih ostataka još jednog od pokušaja renoviranja grada, i, tada, još uvek postojeće, jedne zemlje koja će u budućnosti nestati, raspasti se u komade kao što se ogledalo razbije kada svojom kristalnom refleksijom bljesne na šiljati vrh kamena. Skele podupiru zidove koji vise na koncima armature. Čini se kao da se klate, njišu na vetru i čekaju pogodan trenutak da zaskoče nekoga, da skoče odozgo nadole, da padnu na nečiju glavu i razbiju je u istu onu paramparčad. Istu onakvu paramparčad u kakvu je neko, ne tako davno, odlučio da razbije ovu građevinu i jednu zemlju i zatvori jedan period u istoriji. A istorija traje tako, ne baš brojeći svoje periode celim brojevima već́ nekim značajnim događajima koji se ne ponavljaju, ne ponavljaju...
Ko sme taj može..., a mi smo mogli samo da nastavimo da hodamo dalje ka stanu i krevetu, ali smo bili prekinuti. Išli smo polako, lagano, ćaskajući i razrađujući plan kako da stignemo na drugi kraj reke. Drugi kraj grada. Bili smo opušteni i zadovoljni. I umorni u iščekivanju...
— “Momci, imate li vi devojke?” – bilo je pitanje koje je preseklo meditaciju.
Pitanje koje je došlo negde sa strane, dok smo bili u ofsajdu, nenajavljeno i neočekivano. Moglo je da prođe i promaši svoj cilj ili da, kao jedna od onih raketa, pogodi i poremeti prividni balans. Malo pitanje-provokacija, pitanjce nekog klinca kome je bilo dosadno, koji je bio pijan, vraćao se sa drugarima iz grada, kući, negde u blokove, u svoj uokvireni život, onakav kakav je video da se živi ili da se, po standardima civilizacije treba živeti. Možda smo mi, moja devojka, drugar i ja, u tom trenutku iskakali iz tog kalupa, možda smo izgledali kao ona dva lika iz predstave, wannabe dramaturg i roštilj majstor-svinja stavljena na bugarina. Ma ne verujem, nosili smo farmerke i majice, isto kao i ti momci, skoro isto. Mi smo bili u crnom a oni u veselim bojama crvenoj, beloj i žutoj. Izgleda da smo još uvek bili u predstavi.
— “Sa takvim pitanjem jedino možeš da produžiš dalje.” – je bio sasvim staložen odgovor na taj upad u lični prostor i to pitanjce-provokaciju na koju nije smelo da se ne odgovori ili da se odgovori drugačije do prihvatanjem igre i bivanjem onoga što, možda, u tom trenutku, i nisi.
Rasprava je počela i ubrzo završila jer se pojavio glas razuma u tročlanoj ekipi. Naravno da je čopor ono što predstavlja bezbedan okvir za napad na drugoga.
Nastavili smo da se spuštamo, do raskrsnice gde smo zastali da bismo pokušali da pozovemo i dobijemo taksi koji bi nas prebacio na drugu stranu reke. Taksi po razumnoj ceni a ne po ceni po kojoj se voze stranci i migranti. Da li je to moguće i da li je uopšte više bitno? Pitanje sa početka je bilo: ko smo zapravo mi drugi!?
Delije zainteresovane za naše seksualno opredeljenje i mentalno zdravlje, zastale par desetina metara ispod raskrsnice, odlučile su da se vrate i postave potpitanje, da dođu po dodatni odgovor, na pitanje koje će odzvanjati do kasno u noć́ i duboko u našem sećanju. Možda ih je na to navelo naše, pomalo, besciljno stajanje na raskrsnici, možda su iz našeg kratkog razgovora zaključili da je naš srpski jezik manje srpski nego njihov srbski jezik. Ali, pre toga, vratili su se da zaključe kako je naša reakcija na njihovu provokaciju bila neprimerena i kako nije bilo razloga da ne odgovorimo na ljubazno postavljeno pitanje. Počinjala je klasična rasprava sa dna flaše. Bilo je vreme da se ovo prekine pa smo ljubazno i deklarativno objasnili da se, zarad izbegavanja eskalacije konflikta, mi povlačimo na suprotnu stranu ulice.
Bombica je eksplodirala, pravo pitanje je usledilo.
— „Odakle ste vi?“ – pitani smo kao da smo optuženi da smo došli da otmemo nešto što nije naše, nešto što nam ne pripada i što pripada samo onima rođenim na ušću...
Rekli smo da smo iz Požege, okrenuli se i otišli. Za nama su ostale da trepere psovke u vidu toplih pozdrava strancima, turistima, migrantima, ciganima i Rumunima.
Došli smo u Beograd, da gledamo predstavu, podržimo kulturu i vidimo nešto novo, što na kraju i nije ispalo toliko revolucionarno. Stanje stvari je, ipak, ostalo nepromenjeno. Pederi su i dalje izazivali smeh publike u pozorišnoj sali a ulice beogradske kasabe su ostale nebezbedne za slučajne prolaznike.
Appendix
Gledanje filmova u bioskopima i pozorišnih predstava u pozorištima ima magijski uticaj na mene. Ostajem duboko zamišljen nad preživljenim iskustvom čina kolektivnog učestvovanja u pro/doživljavanju umetničkog dela koje se neposredno ili posredno tiče jednog od osnovnih elemenata bilo kog tradicionalnog kolektivnog rituala – igre.
Prostor je podjednako bitan faktor kreiranja ove vrste uronjenosti u pro/doživljavanje te ostavljam mrvice tragova u vidu geografskih koordinata i približno tačnih vremena kako bih pokušao da probudim istražiteljski duh kod čitalaca. Brojevi koordinata, koliko god bili najprecizniji mogući lokator mesta, na prvi pogled, ostavljaju mogućnost univerzalizacije i svih mogućih mesta koja su potencijalni generator navedenih i drugih vrsta ljudskih međuodnosa i aktivnosti koje se u tim međuodnosima mogu pojaviti.
Miloš
Bojović
Septembar 2021.
Septembar 2021.