Gledajući algoritam pravo u oči
Kvir umetnici i sistemi nadzora
Kako zapadni svet ide napred, jedan od napretka u poslednje dve decenije su tehnologije nadzora i prepoznavanja. Zbog toga su postali i relevantna tema kritike i gorući problem. Jedno od glavnih pitanja je šta se događa sa pojedincem nakon što je podvrgnut ovoj vrsti tehnologije, kada postane broj ili gomila prikupljenih podataka i kako se te informacije mogu zloupotrebiti ako pogrešni ljudi upravljaju (a čini se da je uvek tako). Ideja da možemo profilisati i suštinski razumeti ljude, koristeći ove vrste sistema, je problematična. Kao i sve ostalo, i ovu tehnologiju ljudi prave u određenom ideološkom okviru koji ona (ili oni) ne mogu prevazići. Kao takva uvek je standardizovana i normalizovana. To uzrokuje razne rupe u sistemu kada grupe ljudi koji nisu normativni tj. nisu cisrodni belci stupe u kontakt s tim. To je tema koju obradjujem u ovom tekstu.
Šta se dešava kada su kvir ljudi podvrgnuti algoritmičkom nadzoru i kontroli ili ako ih ovi sistemi ne prepoznaju? Kako kvir umetnici ovo koriste kao prednost, a ne kao diskriminišući faktor?
Zach Blas je umetnik koji se u svom radu intenzivno bavi odnosom tehnologije prepoznavanja lica i manjina. Njegov umetnički projekat „Facial Weaponization Suite“ predstavlja seriju maski sačinjenih od date prikupljene sistemom prepoznavanja lica, a zatim korišćenih kao zaštita od njega. Svaka od maski bavi se određenom manjinskom grupom koja je pogođena ovim sistemima. Ovde ću govoriti o „the Fag Face mask“, koja je maska sastavljena od date koje pružaju kvir muška lica, spojene zajedno da bi se stvorio apstraktni oblik koji su zatim razni kvir ljudi nosili na licu u situacijama kada su izloženi toj tehnologiji. Ovaj rad bio je reakcija na naučnu studiju koja je bila željna da sazna da li je moguće utvrditi seksualnu orijentaciju čoveka na osnovu njegovih crta lica. Ova vrsta istraživanja nije izolovana, stoji u dugačkom nizu pseudonaučnih disciplina koje profilišu ljude na osnovu njihovih crta lica i ukupnog fizičkog izgleda. Imajući to na umu, neće proći mnogo vremena pre nego što ove vrste praksi procure u tehnologiju prepoznavanja.
Januara ove godine, listao sam svoj instagram feed kada sam video da je Arca, jedna od umetnica kojoj se veoma divim, objavila fotografiju u toplesu sa natpisom „gledajući algoritam pravo u oči“. Kada sam otvorio njen ig profil, shvatio sam da ima veliku količinu golišavih fotografija od kojih nijednu nije uklonio instagram-ov algoritam koji kontroliše ženske grudi. Arca je trans žena koja je nedavno započela hormonsku terapiju i razvila je male grudi. Ne pišem ovo da bih nadzirao njeno telo ili identitet, već da bih analizirao sledeći problem. Šta o tome govori činjenica da ova mizogina politika ne prepoznaje Arca-ine grudi kao ženske? Prva misao je da je transfobična, ali mislim da je u pitanju nešto drugo. Mislim da to nije zato što algoritam ne vidi Arca-u kao ženu, već ono što algoritam prepoznaje kao ženske grudi. Nije stvoren da cenzuriše sve ženske grudi, već samo ono što prepoznaje kao uobičajeno i normalno. Drugim rečima - grudi koje su dovoljno velike. Ovo je vrlo dvosmislena situacija. S jedne strane možemo reći da je diskriminatorno jer ne uključuje sve žene, ali s druge strane manjina koja je isključena zapravo je dobra stvar, jer je politika ta koja je diskriminatorna u startu.
Suprotno tome što je Arca izuzeta iz sistema, Blas se bavi drugom mogućnošću, opasnostima koje nastaju kada se kreiraju mogući algoritmi ne samo da obuhvate manjine, već da ih posebno targetuju. Ova dva primera kvir odgovora na temu su oni koji su mi privukli pažnju. Sada bih želeo da ih smestim u širi kontekst kvir otpora protiv dominantne ideologije.
Kao što sam rekao na početku teksta, ništa ne izmiče diskursu unutar kojeg funkcioniše, a isto važi i za nadzornu tehnologiju. Napravljen je u zapadnom svetu, pa stoga nije neobično da će imati iste pogone. To je proizvod društva koje se gradi na održavanju standarda koji potiskuju individualnost i brišu manjine kroz razne pravne i socijalne protokole. Sa tim na umu povezao bih slučaj reakcija kvir umetnika na ove tehnologije sa nizom teoretičara koji su ispitivali odnos kvir ljudi i zapada. Jedno od mišljenja Michela Foucaulta je da stvaranje i uključivanje seksualne orijentacije, fetiša itd. jeste način kontrole. Jednom poznati ovi markeri mogu se koristiti za upravljanje i kontrolu nad pojedincima. Judith Butler koristi istu logiku u drugoj sferi. Za nju kvir pojedinci imaju potencijal da problematizuju čitave strukture na kojima naša društva postoje i stoga se ne bi trebali boriti za jednakost unutar sistema koji je moguć samo bez njih. Ono što Arca i Zach rade je razmišljanje u skladu sa teoretičarima kao što su Foucault i Butler. Ona „zuri algoritmu u oči“ ne tražeći da bude uključena, već kako bi se suočila sa njim dok slobodno postavlja slike. Ona se predaje tehnologijama nadzora koristeći kvir identitete kao svoje oružje kako bi ih kritikovala i dovela u pitanje. Zach koristi suprotnu taktiku, prikriva identitete, brišući pojedince tako da profilisanje i kontrola nisu mogući.
Pavle Banović
> https://zachblas.info/works/facial-weaponization-suite/
> https://www.instagram.com/p/B69Tn_ZIV_2/?igshid=18a4zgusnvoon