Razgovor sa
Borisom Burićem
Povodom izložbe
Déjà vu
Galerija Podroom, KCB, decembar 2020.
Postavka izložbe Déjà vu deluje kao nanos posle velikog talasa društveno-istorijskih događaja koji je zapljusnuo galerijski prostor. Reanimiraš konkretan istorijski trenutak – fudbalsku utakmicu Dinamo - Crvena Zvezda ’’održanu’’ 13. maja 1990. na Maksimiru u Zagrebu. Elementi koje koristiš u aranžmanu su komad kaldrme, udaren zid, rashodovana, polegla bandera o koju se posetioci maltene sapliću prolazeći kroz galeriju, gomile praznih ramova za slike, do neprepoznatljivosti blurovana projekcija snimka utakmice, zvuk i zaslepljujući reflektori upereni u posetioce. Na prvu loptu sve asocira na spektakl, revoluciju, komunikaciju, a cela atmosfera odiše nemogućnošću prave akcije i izlaska iz istorijskog loop-a.
Dve stvari su mi bile polazna tačka. Jedna je iz prošlosti, konkretno događaj sa Maksimirskog stadiona (https://bit.ly/3h1vMtO). To je jedan događaj o kome baš često razmišljam. A druga se odnosi na sadašnjost i događaje koje pratimo u real time-u. Koliko god deluju nespojivo, osećaj koji sam početkom godine imao i koji i dalje ’nosim’ je sličan kao i u vezi događaja sa Maksimira. Došao sam do zaključka da ono što je prethodilo užasu iz 90-ih sad opet proživljavam/o. Dakle ovo sad je uvod u nešto što se tek treba dogoditi. Tenzija i opšta atmosfera je takva. Fokusirao sam se na taj intro, jer ima čak i taj filmski momenat, taj suspens gde ti nešto kao iščekuješ - šta će se dogoditi? puknuće negde! Tad je pucalo, a i sad isto osećam da nešto puca. Sećam se kako je moj otac tada govorio “E sad je sve otišlo u pizdu materinu, sad je sve gotovo…”. Hteo sam da se to akcentuje, da se podseti ako ništa drugo. Onda sam razmišljao da li se ko seća i na koji način, na primer konkretno tog događaja (mlađi nisu bili rođeni tada). U odnosu na sećanje, memoriju, kako taj događaj da prikažem kroz medij, na izložbi? Opredelio sam se za jake reflektore, zamućene slike, kroz neku nejasnoću, kroz šum.
Sama postavka deluje kao i ta utakmica. Umesto dve ekipe, sudije, navijača, komentatora dogodilo se nešto sasvim drugo na tom polju. Po uzoru na taj događaj sam i gradio priču u ovom, galerijskom polju. Postoje elementi koji se ne očekuju, a opet funkcionišu kroz simbole.
Umetnički postupak kojim ovu konkretnu, istorijsku, polazišnu tačku apstrahuješ i rezoniraš na nivo opšteg, univerzalnog, najviše liči na režiju. Baviš se uglavnom fotografijom, retko praviš klasične fotografske izložbe, razmišljaš kroz koncept, narativ... posredno film?
Galerijski prostor je ram, format, medij, tako sam mu pristupio. Eksperimentisao sam, kolažirao sam ceo prostor. Jeste režija, pokušao sam da režiram gledateljev pogled. Kroz ceo prostor sam pokušao da „režiram“ gledateljev hod. Razmišljao sam kako da napravim fotografsko-filmsku izložbu drugim sredstvima (bez vizuelnog materijala (u klasičnom smislu)). Ako naiđete na kamen u prostoriji i podignete pogled ka zidu koji je razbijen, a tu se nalazi i dosta šuta, vi ćete logički spojiti te dve stvari i dobiti radnju (sliku) tog čina. Razmišljao sam i o tome kako da napravim izložbu na koju, da bi je doživeli, morate doći i osetiti je u prostoru. Nemam ništa protiv virtualnih izložbi, ali kako biste preskakali banderu virtualno?:) Jednostavno sam morao da razmišljam i o zvuku i fizičkim i mentalnim barijerama. Ova „izložba“ je i omaž nekim „starim izložbama“, verujem da izložbeni prostor i zidovi polako gube u trci sa drugim prostorima i oblicima komunikacije.
U jednom delu galerije sam koristio reflektore koji su upereni direktno u gledaoca. To je još jedna barijera koju namećem posetiocu - u tom delu vam treba par sekundi da bi formirali sliku. Mračna atmosfera u galeriji, u toku postavke, me je podsetila i na alegoriju pećine Platona pa mi je bio zanimljiv momenat izlaženja iz te pećine, kad se neko prvi put suoči sa suncem, onda ti reflektori na neki način simbolizuju to. Vi ste u mraku, imate predstavu koja vam je data.
Da bi nas par koraka posle tog „zaslepljenja“ čekala gomila praznih ramova...
I pre sam razmišljao o praznim ramovima, o samom činu skidanja ramova, i odlaganja negde. John Cageova “tišina” bi bila od pomoći za razumevanje ovog postupka. Svako može po ličnom iskustvu da formira sliku na konto te praznine. To može biti stovarište sećanja ili nekih slika koje su postojale u tom prostoru a sad jednostavno više ne. Dobro se to uklapa u temu sećanja i starih slika koje su zbačene i zaboravljene pa sam hteo da asociram na podrum, stovarište, zaboravljena sećanja. A hteo sam i da naglasim da zid nema svoju vrednost sad, u ovom momentu. Ideja je bitna, nije ni potrebno nešto izlagati na zidu pa sam hteo da pokažem i tu situaciju. S jedne strane galerije sam povredio zid, sa druge je ostao nevin, ali sam svakako poskidao ramove.
...bandera
Konkretno prekid komunikacije. Sad je sve wireless, bandera više nema svoju upotrebu, pa sam hteo da ostavim nekakav leš nečega što je postojalo ranije, pa eto sad truli u galeriji. Bandera koja je nešto povezivala sad to više ne povezuje. Povezivala je pre raspada Jugoslavije pa smo se raspali, bandera je srušena, to mi je bila ideja. A sa druge strane, u ratu se na primer koristila kao barikada. U galeriju je i ona barijera za posetioca, jer vi morate fizički da je preskočite. Preskakanje te bandere je kao nesvestan momenat ali se dobro uklapa u postavci cele izložbe kao prevazilaženje nečega. Uložen lični napor da se uđe dalje u “izložbu”.
Na izložbi se nalazi i foto-knjiga koja uvodi tebe kao karakter, otvarajući ulaz ličnog iskustva pojedinca u konstruisani istorijski narativ. Na početku ulaziš kroz neki portal i na kraju, sa uramljenom slikom pod miškom izlaziš. Minimalna ali esencijalna akcija i između prazne strane. Koliku moć promene ima pojedinac? Gde i da li je uopšte ima?
Verujem da sam gledatelju ostavio dovoljno prostora da sam skroji priču, prazne strane knjige simbolizuju memoriju, izbledelo sećanje itd. Priča koja nedostaje je tvoja priča. Nekako sam biraš u šta veruješ i čega želiš da se sećaš, koliko god svi drugi mehanizmi rade na tome da se nekih stvari više sećaš, a nekih manje. Simbolično sam razmišljao o „ulazu“ i „izlazu“, sve ostalo je do tvoje „mašte“. ’’Ušao si bez ideje, izašao SA’’. Knjiga jeste na neki način izložba u malom. Na osnovu ličnog iskustva čovek može da osmisli šta predstavljaju prazne strane, prazni zidovi, prazni ramovi. Ako bih ti rekao šta je to konkretno onda bi se samo na taj način gledalo, to izbegavam kroz celu postavku. Ova knjiga-izložba nema jednoznačni identitet.
Možda sam ušao u galeriju i skinuo svoje radove, možda je umetnost negde drugde, a ne u galeriji. Jedini ram koji se pojavljuje, na kojem je nekakav sadržaj se nalazi u knjizi, njega ja nosim tj iznosim odnegde. Ram kao sistem? I inače te formatiraju. Društvo formatira, stavljaju te u tor. Država-Grad-Geto-Rejon-Stan. Potreban je pokušaj da pređete tu granicu, čisto radi sebe, jer to je nekako prirodno. Tu plešem, vraćam se, ulazim, izlazim, to mi je zanimljivo. U stvari, samo to i radim, izlazim iz ramova, ulazim, obeležavam nešto što je bitno nekad unutar rama, nekad van, nekad sa praznim ramovima, nekad sa prazninom.
Društvo spektakla je uigrano. Pojmovi koji se uzimaju zdravo za gotovo kao što su nacija, religija, demokratija, revolucija, umetnost... su ispražnjeni.
Moj komentar bi bio isti kao i Komentatorov na utakmici na koju referišem, u jednom momentu dok je prenosio tu utakmicu je rekao “…ako ove slike nisu dovoljno upozorenje da probude našu svest i našu savest, govorimo o ljudskoj a ne imaginarnoj savesti i svesti, ako to nekom nije dovoljno upozorenje onda, svidelo se to nekome ili ne, postajemo sudionici onoga svega što se dešava i znači da se to i sutra može dogoditi svima nama. To znači da se približavamo prvom krugu Danteovog pakla…’’ Tu utakmicu sam koristio kao metaforu za raspad društvenog ili umetničkog sistema koji nam sleduje ako se.... Déjà vu.
Jedan od kvaliteta koji generišeš u ovoj postavci je udaljavanje subjekta u odnosu na radnju/dešavanja/spektakl. Tražiš pažnju posmatrača ujedno izgubljenog u spektaklu koji posmatra. Galerije su bile sve praznije i do pojave virusa i pandemije. Da li su to etape istog trenda otuđenja? Od čega?
Želeo sam da isprovociram gledatelja mentalno i fizički. Ova izložba, ako tako može da se nazove, više funkcioniše kao komentar na trenutnu situaciju i postavlja pitanje šta je to izložba danas? Da podsetim da se u isto vreme održava izložba venčanica u Muzeju savremene umetnosti. U osvrtu na izložbu kustos Miroslav Karić je poentirao: ’’Déjà vu je za ideju, a protiv reprezentacijskog u umetnosti... Déjà vu je želja da se ne govori već da se doživi. Déjà vu je lično i mnoštvo drugih sećanja. Déjà vu je prekid komunikacije i odlazak. Déjà vu je kolažno montažni postupak u inače nemogućoj jasnoći sveta. Déjà vu je pitanje ima li više smisla? Déjà vu je potreba za novom mišlju i izrazom u novom vremenu..’’
Čin gađanja zida galerije kaldrmom simbolizuje konstantni pokušaj da se probije dominantni sistem moći. Koliko god on delovao uzaludan, taj čin simbolizuje optimizam. U određenim situacijama je prirodno buniti se, preispitivati sve, podići kamen. Simbolički sam hteo da probijem, da izađem kroz taj zid ili da objasnim da nešto postoji iza tog zida, nešto spoljašnje. I knjiga, u kojoj sa slikom pod miškom od negde izlazim – možda baš iz galerije negde u život. S nekom idejom si otišao van postavljenog okvira. A ne znamo šta je iza zida, možda je iza zida još jedna galerija. Ne znam, izabrao sam pokušaj kao takav. Hteo sam nešto da izazovem - ako ništa nisi izazvao, ništa nisi napravio.
autorka intervjua: Marija Radoš