enigma-reich — tagzine

︎ ENIGMA: REICH*

^{Možda su bilo koji osnovni eksperimenti u ljudskom stanju
opasni za tkivo lažnog ponosa i zabludno kojim ljudska životinja
prisilno prikriva svoju nagost -Vilijam S. Barouz- My
Life in Orgone Boxes -1977}

^︎U citiranom delu, Barouz po prvi put javnosti predstavlja svoja seksualna iskustva i rezultate u pornografskom časopisu OUI, koristeći kutiju koju je napravio a kakvu je razvio izvesni Rajh. On nije ništa više do ozloglašeni psihoanalitičar, Vilhelm Rajh, koga su prezirali i vređali gotovo svi: radikalni frojdovac, ajkula u psihoanalitičkom jezeru sa šaranima, seks-komunist, militantni orgiasta, sakupljač orgona plavog neba iznad Mejna u SADu, čovek-seks-kutija ili onaj sa ludačkom frizurom.

^︎Kada se podsetimo Rajhove očajničke borbe za oslobođeno telo, nagost i njegovo neobstruirano viđenje iluzija i zabluda malog čoveka, prosečnog belca, mogli bismo dodati još jednu Barouzovu opasku: Bogat kao žilet za baršunastu uskogrudnost vladajuće, autoritarne moralnosti.

^︎U sopstvenim psihoanalitičkim istraživanjima posebno ga je zanimala bliska veza između seksualnosti i socijalne dinamike. Mnoge njegove publikacije, poput Masovne psihologije fašizma, Seksualne revolucije ili Funkcije orgazma, napisane su u senci nacizma i pojave fašizma, a odražavaju autoritarni karakter kako ga je Adorno istraživao i opisivao, pored drugih intelektualaca Frankfurtske škole. Poput Erosa i civilizacije Herberta Markuzea, Rajh je bio zabrinut sintezom psihoanalitičkih uvida sa uvidima marksistički orijentisane socijalne kritike. I Markuze i Rajh su ključne figure u diskursu o seksualnoj revoluciji, koji će postati sastavni deo pobuna 60-ih.

^︎Ono što Rajh doprinosi u ovom kontekstu je spoznaja da autoritarni karakter osobe ne razlikuje samo nekoga ko neguje i izražava reakcionarni i autoritarni pogled na svet, već takođe pokazuje krajnje neurotično, nezdravo seksualno ponašanje: on je orgaistički impotentan. Ono što neurotik takođe ispoljava je ono što će Rajh nazvati izrazitim oklopom karaktera. Ovaj psihosomatski protekcijski štit ega protiv traumatičnih iskustava od spolja ima svoj fizički izraz u mišićnim tenzijama i blokadama pacijenta, koji koče cirkulaciju libidinalne energije i tako smanjuju ili čak u potpunosti sprečavaju njegovu sposobnost orgazma.

^︎Ova pokretačka energija, nastavlja Rajh, predstavlja se kao specifična intra-atomska kosmička energija (orgon), koja odgovara intenzitetu električnog napona u ljudskom telu i koju nose submikroskopske čestice (bioni). Ljudsko telo nije zaseban kontejner, već je ugrađeno u opštu ekonomiju talasnih, plimnih kretanja, orgonomskih zvezdanih fluktuacija, supernove i rađanja zvezda. Sve živi i podrhtava plavkastim svetlucanjem, pulsirajuće energije.

^︎Delez i Gatari u Anti-Edipu sa punim divljenjem pišu o Rajhovoj mističnoj i bizarnoj teorijskoj formaciji, koja i sama pokazuje crte shizofrene i paranoidne egzaltacije:^[1]Priznajemo da svako poređenje seksualnosti sa kosmičkim fenomenima kao što su 'električna oluja', 'plava boja neba i plavo-siva boja atmosferskog pogleda', plava boja orgona, 'vatra svetog Elma i plavičasta formacija sunčevih pega', tečnosti i struje, materija i čestice, na kraju čine nam se prikladnijim od svođenja seksualnosti jadnom poput porodične tajne.

^︎Dok se Delez, Gatari i Markuze eventualno distanciraju od Rajhove teorije orgona kao naučne hipoteze, oni ostaju sa Rajhom u pogledu eksperimentalne, materijalne telesne prakse. Na sličan način, oni slede trag anarhične, utopijske želje kao polazišta političke organizacije koja bi se mogla dovesti do formule: ni revolucija bez pobunjene želje, niti efikasan put za pobunjenu želju bez integralnog antifašizma.

^︎Kako bi se interes radničke klase mogao okrenuti protiv sebe podržavanjem nacionalsocijalizma? Zašto navodni revolucionarni subjekt masovno posrće prema svom padu u fašizam? Kako želja može hteti sopstveno, izumiranje?

^︎Teorija, koju razrađuje u masovnoj psihologiji fašizma, nalikuje pokliču koji dobacuje intelektualcima i saborcima, drugovima svog vremena kao odgovor na ovo pitanje: Ne, mase nisu prevarene, one su htele/želele fašizam u određenom trenutku!^[2]Impuls (sic!) za njegove ortodoksne marksističke prijatelje.

^︎Ako je Rajh slavio religiju, to je bio ovaj kult skandala. Možda je njegov orgonski akumulator takođe mašina za razdvajanje konsenzusa, povezan na zglobovima, glomazna povezanost psihoanalitičke mašine sa revolucionarnom mašinom (Raunig). Međutim, njegova briljantna ideja (i njene implikacije), naime da misli politiku i libidinalnu ekonomiju zajedno, ostaje čudesno naivna i dualistička na kraju:

^︎Zdrav seksualni život → Zdrav društveni život ^︎(JEBATI=KOMUNIZAM) unutrašnja seksualna želja=dobro
^︎spoljni represivni socius=loše; orgon=dobro
^︎ SOZ(smrtonosno-orgonsko-zračenje)=loše (...)

^︎ Sa niskim spokojstvom libida, može se reći naposletku, da povećanjem orgazmičke snage u brojnim zajednicama i eksperimentima kontrakultura, nebesko carstvo na zemlji nije usledilo... Markuze je imao mnogostraniji pogled na zaplete i paradokse seksualne liberacije, u svojoj knjizi Jednodimenzionalni čovek iz 1964. godine on oštro primećuje:

Nema smisla govoriti o ekscesivnoj opresiji kada muškarci i žene uživaju više seksualne slobode nego ikada ranije. (...) Ali istina je da ta sloboda i zadovoljstvo pretvaraju svet u pakao.

Šta preostaje od carstva? Sa svojim eksperimentalnim, neortodoksnim, suludim terapeutskim postupcima i mašinama, petljao je sa oružjem kritike koje bi trebalo uspešno opozvati protiv bilo kog oblika hladno organizovanog i, u principu, bilo kog sveta bez strasti. Politička posvećenost Rajhovog istraživačkog programa ležala je u podsticanju kolektivne akcije usmerene posebno na suprotstavljanje dominantnoj kulturi i političkim uslovima tog vremena. Ovo je utoliko eksplozivnije kada se uzmu u obzir reakcije predstavnika hegemonističke kulture bilo koje vrste, poput recimo Frojda, Staljina i američke vlade, na Vilhelma Rajha.

U osnovi nadrealni, shizoparanoični akumulator orgona mnogi umetnici (Dali) nisu čuda radi kopirali, posebno bitnici poput Kerouaka i Barouza, kao energizirajuću mašinu i svojevrsni shizoidni cirkulator telesnih struja, koji se koristio za profilaksu neurosense i dalje se razvija. Kutija (the Box) bila je dobrodošao entitet koji je pomagao u mikropolitičkom egzodusu u kandžama društva kontrole (Delez).

U svojoj poslednjoj psihoanalitičkoj publikaciji^[3]
'On the Influence Machine in Schizophrenia, 1919’ Viktor Tausk opisuje slučaj pacijentkinje Natalije A. koju je pogodio sofisticirani mehanički aparatus sadržan od 'kutija, radilica, poluga, točkova, dugmadi, žica, baterija i slično'. Natalija je izvestila Tauska da su neprijatelji upravljali ovom mašinom sličnom sarkofagu kao instrument mučenja i kontrole misli, da su kontrolori takođe mogli da usađuju ili uklanjaju ideje i osećanja, čak i da izdaleka izazivaju bol. Tausk je sada pretpostavio da paranoični shizofreničari ove uređaje eksternalizuju kako bi sprečili svoj mentalni raspad. Rajh kaže: 'Tausk je bio u pravu: šizofreni bolesnik svoje telo doživljava kao ono što ga progoni. Mogu da dodam da se ne može nositi sa lomljenjem vegetativnih struja. On ih mora doživeti kao nešto strano, kao da pripadaju spoljnom svetu, i sa zlom namerom'.

Zar se na samu orgonsku kutiju, koja je možda pokušaj zadržavanja i zaštite ovih energija, ne može gledati kao na svojevrsni kovčeg^[4]? Da li je Rajh, sa svojim zloglasnim kompleksom majke, prešao granicu između genija i shizofrenije koju je sam definisao kada se povukao u slično smirujući, topli prostor? Čitava magija carstva onda samo je 'bedna, porodična tajna', kao što Delez i Gatari pišu u navodu gore u drugom kontekstu?

Savršeno telo, telo u raspadanju, protetsko telo, zavisno telo, telo u komadima, ekstatično telo, telo u bolu, adrenalinizirano telo, mazohističko telo, zaljubljeno telo - sva ova tela stvaraju različite podloge za libidinalni naboj fizičkih bića koja su u stalnoj interakciji sa spoljašnjošću. Za Rajha, želja u širem smislu može biti životinjska, vegetativna ili neljudska (inhuman), karakteristika rojeva ili čestica, ljudskih ili ne-ljudskih. Takođe, verovatno hemijski i geološki, poput kretanja i trenja tektonskih ploča koje se međusobno prepliću milionima godina.

Van scene. Vidimo Rajha kako mirno sedi u svojoj tihoj industrijskoj laboratoriji u dalekom kutku Amerike u orgonskom akumulatoru. Osmeh mu se formira na usnama, odlučno objavljuje rat nihilističkoj, nuklearnoj mašineriji za kolektivno istrebljenje.

^︎Kolektivni rad <perifer> suočava nas sa zadatkom da periferišemo samog Rajha. Nastupi i dela: Serge Ecker, Karen Fritz i Sarah Niecke; umetnički su oblici sučeljavanja, ispitivanja i daljeg razvoja Rajhove kutije kao eksperimentalne mašine. Koliko se terapijski pristup može proširiti na kolektivni umetnički rad? Bolje neka umetnički oklop umetnosti ovde interveniše? Šta ostaje posle Rajhove orgije? Šta kruži, oslobađa se i akumulira u ovoj kutiji nakon nestanka orgona?

^︎Čudno je da se Rajhov akumulator u dokumentarcima i filmovima o orgonskoj kutiji uvek može videti u privatnom prostoru, u svom domu ili u stanu. U akciji <perifer> kutija napušta privatni prostor i ulazi u kolektivni, relacioni prostor, čija je utopijska transformacija uvek bila glavna briga Rajha.

^︎Šta se menja u urbanom kroz ovaj prostorni i psihogeografski šift kutije? Šta se dešava kada iznenada postane komentar muzejske skulpture, dođe pred radni centar ili se u noćnoj i maglovitoj akciji uvuče u ruralno ili industrijsko područje? Kako se tela menjaju, koji signali, mirisi i zvukovi prodiru, koje povratne informacije se vraćaju u pejzaž?

^︎Orgon-box dokaz je dvosmislenosti koja je takođe izražena u Tauskovom terminu uticajna mašina. S jedne strane, on podrazumijeva kontrolni aparat, sarkofag ili doslovno kontejner, koji radije želi da uhvati i ubaci, što je prilično regresivno i radi na konsolidaciji: Prostor klaustrofobije, telo uskosti, zatvoreni prostor, prostor varljive mirnoće. S druge strane, u potpuno suprotnom smeru, može se videti kao emancipatorno sredstvo koje promoviše i ubrzava uzajamnu transformaciju i međusobno penetriranje. Otvara, otpakuje i oslobađa stvari, uticaje i uslove umesto da ih zatvara: prostor bez dna, prostor preklopljen jedan u drugi, prostor intenzifikacije, izmenjivanje pejzažnog tela, pokretanje tela predela.

︎︎︎ Jan Heintz

^{*lecture-performanse: Orgonomaniac Reich Craze / izložba:

<peripher> umetnici: Serge-Ecker / Karen-Fritz / Sarah-Niecke

Saarländische Galerie, Charlottenstr.3 10969 / Berlin 12.9.19}

[1]
^{Među istaknutim ljudima, od kojih su neki bili u
bliskom kontaktu sa Rajhom, i neki od najzanimljivijih kritičara: Albert
Ajnštajn (naučno ispitivanje i pobijanje njegove orgonske hipoteze) i bivši
Rajhov psihoanalitički kolega Erih From (kritika njegove teze seksualnog oslobađanja
referisana nacional-socijalističkim, ne-seksualnim eugeničkim
neprijateljstvom). U svom feminističkom klasiku Dijalektika seksa (1970), Šulamit Fajerston takođe koristi Rajhove
osnovne ideje.}
[2]
^{Ovaj vapaj se razvio gotovo 40 godina kasnije
Liotarovom primedbom u zloj knjizi
Libidinalna Ekonomija, koja je odjavila njegov imanentni užas nad marksističkom
ortodoksijom: The English unemployed did not
have to become workers to survive, they – hold on and spit at me – enjoyed the
hysterical, masochistic, no matter what exhaustion it was, in the mines, in the
foundries, in the factories, in hell, they enjoyed it, They enjoyed the crazy
destruction of their organic bodies actually imposed upon them, the
decomposition of their personal identity, the identity created for them by
peasant tradition, the dissolution of their families and villages, and the new
monstrous anonymity of the suburbs and pubs in the morning and evening.}
[3]
^{1919. Viktor Tausk izvršio je
samoubistvo istovremeno se obesivši i pucajući. Postoji direktna veza sa
Frojdovim izbacivanjem iz psihoanalitičkog društva. Tauskova samoubilačka
poruka upućena je Frojdu. Nemam
melanholije. Moje samoubistvo je najzdraviji, najpristojniji čin mog neuspešnog
života.}
[4]
^{Frojd, koji je u svojoj
seminarskoj grupi sredom razgovarao o Tauskovoj pacijentici Nataliji A.
detaljno je zauzeo sarkofag u njenom slučaju i drevni egipatski način
sahranjivanja protumačio kao utešan povratak u matericu.}

literatura

^{Gilles Deleuze: Postscriptum on Control Society (1992)
Deleuze & Guattari: Anti-Oedipus (1972)
Shulamith Firestone: The Dialectics Of Sex (1972)
Herbert Mercuse: The One-Dimensional Men (1964)
– Eros and Civilisation (1955)
Wilhelm Reich: The Mass Psychology of Fascism (1933)
– The Sexual Revolution (1936)
– The Function of Orgasm (1927)
Gerald Raunig: Art and Revolution (2007)
Viktor Tausk: The Influencing Machine in Schizophrenia (1919)
Christopher Turner: Adventures in the Orgasmatron (2011)}