︎
︎eng



Fantazija o kiborgu?*

Interpretacije hibridne ženske lepote su široko rasprostranjene u domenu virtuelnog. Između objekta, majke i boginje, postoje brojne tipologije predstavljene u umetnosti, zabavnom programu, popularnoj kulturi. U nastavku, tekst predstavlja spekulativni osvrt na neke od ideja iz Manifesta za kiborge (A Manifesto for Cyborgs) Done Haravej (Donna Haraway). U tu svrhu, predstavljanjem jednog interaktivnog dela, među brojnim primerima koji bi bili prikladni ovoj temi, otvara se početna tačka ka daljoj analizi.

Rad nemačke umetnice Kirsten Gisler Dream of Beauty (kontinualno razvijan između 1997. i 2000.) je interaktivna, glasovno aktivirana instalacija sa digitalno generisanom ženskom osobom. Ovo je samo jedan od mnogih njenih projekata koji je posvećen razvoju virtuelnih kreatura izgleda zasnovanog na ‘idealnim’ osobinama ženske spoljašnjosti. 3D model glave sa facijalnim karakteristikama ženskog lika prikazan je na ekranu, a posmatrač/učesnik je pozvan da interaguje sa prikazom putem telefonske slušalice, kako bi aktivirao rad putem glasovne poruke. Virtualni lik generiše naš osećaj afektivnosti, privlačnosti samo iz jednog razloga - gradimo odnos prema njoj isključivo zbog toga što simulira izgled ženske osobe. Ipak, lik nije neprimentno sinhrono responzivan prema posmatračima koji pokušavaju da stupe u komunikaciju. Ova virtuelna persona je slabo responzivna, odsutna i indiferentna, i sa pomalo podrugljivim tonom ona odgovara osmehom ili slanjem poljupca. Ove male promene privlače posmatrača da nastavi sa ispitivanjem, u nadi da će komunikacija napredovati, ili postignuti zadovoljavajući efekat. Istina je da se ništa više od toga neće desiti.

Taj mračni predmet želje nosi svoja ograničenja u interaktivnosti kao svoju najsnažniju karakteristiku. Može te učiniti da se osećaš odbijeno, nevažno, razočarano u svoj trud. Projektovani osećaj naklonjenosti se odbija nazad i posmatrača udara svojom nezainteresovanošću, umetnutom ispod privlačnih artificijelnih obrazaca lika sa preterano usiljenim gestovima. Čemu takva simulacija može da nas nauči o psihološkim i socijalnim strukturama našeg svakodnevnog života na ekranu? Koji su mogući načini artikulacije pozicije žene u globalnom društvu stvorenom na mreži? Koja su naša ograničenja koja želimo da prevaziđemo u domenu virtuelnog sveta, ali i kakve su to strukture stvorene unutar tog sveta, koje treba da preispitamo iz perspektive ženskog?

Unutar ideje o kiborgu kao stvorenju koje smo, u nekoj meri, svi postali - hibridi mašina i organizama, prostetički prikačeni na nove medij(um)e i digitalne interfejse, možemo razumeti naše probleme, senke i možemo postati ono Drugo.,,Kiborg je naša ontologija, on određuje našu politiku. Kiborg je zgusnuta slika imaginacije i materijalne realnosti, dva ujedinjena središta koja stvaraju mogućnost istorijskog preobražavanja. U tradiciji ‘zapadne’ nauke i politike, tradiciji rasističkog kapitala pod muškom dominacijom; tradiciji napretka; tradiciji prisvajanja prirode kao resursa za proizvodnju kulture; tradiciji reprodukcije sopstva kroz odražavanje drugog - odnos između organizma i mašine ispostavlja se kao rat za granicu. Ulog u tom ratu za granicu jesu teritorije produkcije, reprodukcije i imaginacije.’’ Dona Haravej navodi u Manifestu za kiborge[1].

Putujući kroz osamdesete sve do današnjeg vremena, razvoj društvenih struktura usmeren je i podstaknut (pretežno) ka novim tehnologijama i nauci gde je socijalni feminizam zahvaćen drugačijim aspektima promene. Takođe, radikalna promena u našim životima koje vodimo uz određene tehnologije nije donela i radikalnu promenu u polju onih ozbiljnih problema sa kojima se suočavamo u našim okruženjima i zajednicama. Upotreba tehnologija danas svodi se pre na mitološki karakter nego na konkretan alat pomoću koga se otvara razumevanje realnosti. Prelazak u virtuelni svet i autonomizacija rada otvara utopistički osećaj imaginativnih mogućnosti koje mogu biti ostvarene u svetu koji nama ne pripada. Svet koji stvaramo namenjen je našim produženim, kiborškim bićima, Drugom, koje je deo nas. Ono što bi moglo biti važno jeste da identifikujemo naša stvarna ograničenja i probleme, bez opčinjenosti mogućnostima za skretanje pažnje, bez distrakcije. ,,Problem je disperzija, zadatak je preživeti u dijaspori.’’[2]

Šta možemo da naučimo iz Fantazije o kiborgu? Da li se podređujemo osećaju naše sopstvene irelevantnosti? I šta možemo da učinimo kako bismo preuzeli kontrolu nad našim virtuelnim baštama, a kroz njih i da razumemo i imenujemo društvene probleme koji nas proganjaju, rasprostranjeni ispod glamura i diskursa tehno-menadžmentske propagandne strukture za koju se čini da dominira nad našim željama i potrebama? U svetu koji smo projektovali na ovu virtuelnu površinu/prostor, moramo da naučimo da se orijentišemo unutar tih neprestano rastućih, prostirućih granica sveta podataka koje su van našeg dometa. Orijentacijom otkrivamo i preispitujemo postojeće strukture koje pokušavaju da budu nevidljive, skrivene ispod slojeva glamuroznog tržišta i informacija koje gube svoju suštinu-smisao. ,,Tehnološke mogućnosti mogu nas zavesti do te mere da zamislimo da su ograničenja realnog eliminisana. Problemi nastaju kada zamislimo da možemo koristiti tehnologiju radi ispunjenja obećanja koja pripadaju samom postojanju…Uopšteno, kada materijalizovani ekran za posmatranje realnog zatvori svest o nama samima kao ranjivim, bićima sa ograničenjima, mi padamo u zamku razmišljanja o tehnologijama kao hiper-realizaciji: da virtuelno može sasvim upotpuniti nedostatke realnog.’’[3]

Ideja stvaranja bića nalik čoveku u sferi virtuelnog je imala roler-koster putovanje kroz Dolinu Nelagode poslednjih decenija. Prikazani primer Sna o lepoti je jedan od brojnih primera od kojih su mnogi kritički, ali mnogi i vredni kritikovanja. Jezovit karakter prikazanog rada leži u pasivnoj ulozi i nezainteresovanom karakteru koji je pridat simulaciji. Ovaj pristup poseduje gest iskrenosti, otvarajući mogućnost da razumemo našu poziciju moći/slabosti pri susretu sa Artificijelnim. Danas postoji mnogo primera humanoidnih robota koji su naslednici  3D rendera, ‘afektivnih avatara’ koji se osmehuju sa druge strane ekrana, koji su tehološki razvijeni u domenima veštačke inteligencije, sa hiperealističnim i unapređenim odlikama. Veći broj je stvoren u svrhu igračke za seks (RealDoll, Robotix[4]) sa unapređenim kapacitetima za simulaciju intimne veze. Kao što Andre Nuselder (André Nusselder) navodi u Interfejs fantaziji (Interface Fantasy: A Lacanian Cyborg Ontology):  ,,Ljudi dodeljuju karakter i rodne stereotipe kompjuterima, reaguju na automatizovano laskanje kao da dolazi od drugog čoveka, i tako dalje. S obzirom na to da su emocije stvar izraza a ne ‘stvarne afektivnosti’, kompjuteri ne ‘poseduju’ emocije,  ali mogu da ih probude u nama i time da učine da verujemo da postoje emocije uključene u tehnološke interfejse: mi njih zamišljamo.’’[5]

Razumevanje post-rodnog sveta[6] putem osvrta na hiper seksualizovano tržište, standarde lepote i na produkciju humanoidnih robota čini se mogućim. Istina o poziciji i ulozi žene kao pasivnog predmeta želje izranja iz ovih primera. Ova pozicija može biti preuzeta od strane kiborga.[7] (Ipak, ta pozicija je znatno drugačija od Teknolust-a u realnom svetu). Time kontrola nad očekivanjima može biti preuzeta, otvara se mogućnost oslobođenja, nekakva vrsta katarze. Ukoliko se želja i žudnja preusmere na kiborge kao robote za seks, da li bi to dalo šansu ženama (i muškarcima) da biraju uloge bez pritiska o idealu, standardima i očekivanjima. Takođe, ukoliko mit postane isuviše realan, možda nam jasno može ukazati na poruku i pomoći nam da razumemo probleme koji leže ispod Fantazije.

Samo tada možemo otvoriti moogućnost odbacivanja dualnosti između stvarnog i virtuelnog, prihvativši ga kao deo realnog života, kao novi vid reprezentacije koji ne treba da nas prevaziđe, već da nam pomogne da razumemo same sebe na dubljem i temeljnijem nivou i time da otvorimo mogućnost savladavanja struktura i taksonomija koje su sastavni deo globalnog društva. Fantazija ne treba da da bude iluzorna utopija, eskapistička igra između zadatih funkcija produkcije i reprodukcije, već poziv na osvrt ka stvarnim problemima koje vapimo da rešimo. To će možda osloboditi novi osećaj jedinstva unutar svih postojećih razlika.
*dopunjena verzija eseja napisanog za potrebe istraživanja u okviru studija na Kunstuniversität Linz

Kristina Tica, 3. decembar 2020.

[1] D. Haraway, Manifestly Haraway, “A Manifesto for Cyborgs: Science, Technology and Social Feminism in the in the Late Twentieth Century”, University of Minnesota Press, 2016, 7

[2] ibid., 46

[3] André Nusselder, Interface Fantasy: A Lacanian Cyborg Ontology, The MIT Press, 2009, 96

[4] Zvanična veb stranica proizvoda https://www.realdoll.com/(Pristupljeno 01.11. 2020)

[5] ibid., 94

[6] ,,Kiborg je stvor post-rodnog sveta; nema nikakve veze sa biseksualnošću, pre-edipovskom simbiozom, neotuđenim radom, niti drugim načinima zavođenja u organsku celovitost putem konačnog prisvajanja svih moći delova u višem jedinstvu. U nekom smislu, kiborg nema priču o poreklu u zapadnom smislu - posredi je ‘finalna’ ironija, s obzirom na to da je kiborg takođe apokapliptički telos rastućih dominacija ‘zapadne’ apstraktne individuacije, ultimativno sopstvo, napokon razrešeno svake zavisnosti, čovek u svemiru. Priča o poreklu u ‘zapadnom’, humanističkom smislu zavisi od mita o prvobitnom jedinstvu, punoći, blaženstvu i užasu, on je predstavljen faličkom majkom, a zadatak svakog individualnog razvoja istorije jeste odvajanje od nje. Te moćne mitove-blizance za nas najuverljivije ispisuju psihoanaliza i marksizam.’’, D. Haraway, Manifestly Haraway, “A Manifesto for Cyborgs: Science, Technology and Social Feminism in the in the Late Twentieth Century”, 6

[7] “Kiborg je odlučno opredeljen za pristrasnost, ironiju, intimnost i perverznost.  On je opozicion, utopijski, i potpuno lišen nevinosti. Prestavši da bude strukturiran unutar oprečnosti javnog i privatnog,  kiborg definiše jedan  tehnološki polis zasnovan na revoluciji društvenih odnosa u oikosu, domaćinstvu. Priroda i kultura su prerađene; jedno više ne može biti resurs koji se može aproprijati ili inkomporirati. Odnosi stvaranja celina iz delova, uključujući i odnos oprečnosti i hijerarhijske dominacije, su pod znakom pitanja u svetu kiborga.’’, ibid., 9