INSTINKT: ULTRA ZONA
Kraj veka među poklonicima Apokalipse. Galop gomile niz Bulevar Propalih Pokušaja. Grčenje obezvređenih ideja, trulež i korozija, raspad mumije vremena. Velika Praznina se uselila u velike reči. Stvarnost proizvode Proizvođaci stvarnosti. Kratak rok trajanja i sumnjiv kvalitet su odlike tog Proizvoda. Za svoju pohlepnu, proždrljivu njušku Stvarnost je samozaljubljeno odabrala ogledalo: tragikomičnu umetnost trenutka, nadobudnu u svojoj jeftinoj estetskoj pozi, koja poput tuđeg оdеlа neuspelo prikriva razbijenost u značenjima, fragmentiranost na nivou jezika i prizemni formalizam koji je odvraća od sopstvene svrhe i razloga postojanja i okrece ka realnom, mogućem, svakodnevnom. Moralno osumnjičena, utilitarno manipulisana, gurnuta u igru interesa i predumišljaja, u promociju zabluda i produkciju obmana, ona oponaša, opisuje i izveštačeno sledi trivijalne oblike Stvarnosti. Tako Stvarnost potčinjava, zarobljava i onemogućava umetnost, pretvara је u sopstvenog lzvršitelja. Neskromna da toleriše uzlet u visinu Stvarnost putem takve umetnosti oglašava svaki pokušaj da se istražuje Suština, uspostavlja Smisao, i sagledava Univerzalnо, Istinito i Vanvremensko, kao nepoželjan, unapred osuđen na propast i u svakom slučaju podsmeha vredan napad na Vetrenjače. Nametljiva, samodovoljna Stvarnost je ta koja sugeriše, diktira, uslovljava, nаmеćе i ucenjuje. Ali, ko vrši izbor,ko daje pristanak, ko je zadužen za neposlušnost i odbijanје? Da li je u ovim neprovetrenim Čekaonicama kolektivne svesti uopšte moguća umetnost koja dovodi u pitanje, preoblikuje, preobražava ра čak i ukida opisanu Stvarnost? Večita Utopija koja svoje prisustvo u istorijskom pamćenju dokazuje uvek i samo kroz pojedinačne primere. Kroz primer istinitog umetnika koji je oduvek i neizbežno vlasnik te Utopije. Pojedinac i njegovo delo zapamćeni kao dokaz da je lična Utopija ipak ostvariva. Taj projekt je oduvek pitanje odluke, izbora, odgovora na poziv, prihvatanja misije, а ne stvar socijalne šanse, uslova i okolnosti. Uostalom jahanje na krupnim rečima kao što su lstina, Celovitost, Suština i Univerzalno uz sve mogućnosti zloupotrebe i Pogrešnog tumačenja, podrazumeva pre svega govor u sopstveno i samo sopstveno ime. Onaj koji odbija ovovremensku, trenutnu Stvarnost, svesno i instiktivno otuđuje sopstveni govor od jezika pojmova i kategorija Stvarnosti. Tom odlukom on dovodi sebe u apsurdni prostor dobrovoljnog izopštenja, izabranog izgnanstva koje se, zahvaljujuci uspostavljenoj distanci pretvara u povlašćen položaj, u novu dimenziju većih mogućnosti i Slobode. Njegov govor postaje neizbežno hermetičan, šifriran i zgusnut. Za razumevanje tog jezika i značenja neophodna je pažnja koju autor ne može očekivati ni od svog vremena ni od svoje okoline. Sve se to duguje i čini jedino samome sebi iz nesavladive potrebe zatvaranja kruga sopstvenih Spoznaja. Sa te tačke počinje davno opisani put neizvesnosti obeležen pokušajima da se izrekne Neizrecivo, opiše Neopisivo, obuhvati Neobuhvatljivo. Najviši cilj svake lstinite umetnosti je i večiti uzrok svih njenih kriza i nedoumica a sastoji se u naporu da se svet spozna u njegovom Totalitetu, u potrebi uspostavljanja Celovitosti, u razumevanju Apsoluta, u konačnom prodoru izvan materijalne ljušture sopstvenog Postojanja u težnji da se iz Ovovremenskog obІika započne Vanvremensko postojanje. Ali, čime slikati svet, koji u neprekidnom dinamizmu prevazilaženја i transformacije, gubi postojeća i zadobija uvek nova obličja? Neumoljivi zakon promenjive Sadržine koja uvek iznova definiše sopstvenu formu večno је iskušenje za umetnost, poziv da odustane od onoga što zna i može i svu pozornost okrene ka Neistraženom. Тај zadatak se po pravilu poverava onom usamljenom Tragaču čiji saznavalački instinkt nezadrživo teži ka doživljaju radikalnog iskustva, bez straha od tumaranja kroz Prostor iz kojeg povratka nemа. lspunjenje tog visokog cilja nije čak ni zamislivo kao definitivno, ono se odvija kao proces približavanja, postepenog osvajanja. Taj Put, ukratko, postoji radi Putovanja. Sa njega putnik povremeno izveštava, isporučuje i dojavljuje sopstveno Otkriće. Okrenut stvarima koje ne рodležu, uzmiču i prethode raspoloživom, postojećem jeziku izveštač је prinuđen da pristupi građenju sopstvenog govora, sklapanju rečnika od pojmova i znakova kojima ćе nacrtati lice sopstvenog Otkrića. Istiniti umetnik je tvorac sopstvenog jezika. Jezik је taj koji ga oslobađa i1i sputava, uzdiže ili omalovažava, čini ili poništava. Na gluvoj granici koja ukida Smisao i iscrpljuje delotvornost postojećeg jezika, otvara se prostor novog meta - jezika, jezika arhetipova. Zadatak umetnika je ovladavanje tim jezikom do stadijuma artikulisanog govora. Dakle, do znakovnog sistema, do vizuelnog koda kojim se uspešno i bez ostatka uobličava jedno, duboko lično a istovremeno univerzalno lskustvo. Uspostavljanje ličnog jezika, obeležava rad umetnika po vertikali. Na formalnom nivou to je borba sa materijom, ukrotiteljsko umećе savladavanja Otpora u materijalu, na sadržajnom nivou to je vladanje Energijama, sabiranje i usmeravanje svih unutrašnjih moći, svih oblika percepcije i mentalnih kapaciteta, suma svih iskustava i saznanja uz učešće celovitog, racionalnog i vanracionalnog Bića. Tako se kroz izmaglicu Neuhvatljivog dostiže i izdvaja Arhetip. Izolovan, uobličen, saopšten, izgovoren, Arhetip kao kap večnosti, supstrat istine, kristal suštine postaje osnova delotvornog, celovitog umetničkog govora koji je sposoban da anticipira i uopštava, da kroz Budućnost putuje na same početke Prošlosti, do korena, do Praslike.
U tom procesu koji se na svu sreću ро umetnost odvija u vanracionalnom prostoru jedini Vodič, Vršilac izbora i Presuditelj је Instinkt. lnstinkt lovca na najveću tajnu, na Samospoznaju, na Nemoguće, odbeglo u prašumu lmaginarnog. lnstinkt lovca na Celovitost, na Totalitet, na Apsolut, kao odricanje svih potvrda. lnstinkt kao sveobuhvatno Čulо, Ultrazona skrivenih moći i neslućenih Energija. lnstinkt kao unutrašпji glas koji donosi odluku i vrši izbor, potom taj izbor pretvara u Sudbinu da bi na kraju kroz zavodljivu igru samopotvrđivanja obavio pomirenje umetnika sa sopstvenom Sudbinom. Sa te tačke se stupa u novo područje Slobode, ostvarene u роtриnот pripadanju.
Miomir Grujic - Fleka,
u Beogradu, marta 1994.
Tekst iz kataloga izložbe Instinkt,
Galerija Ulus, april 1994.
Tekst iz kataloga izložbe Instinkt,
Galerija Ulus, april 1994.
