︎



Kod i materijalnost: Bouequet ili šala o jeziku cveća



    Jezik je metoda enkriptovanja koja prevodi svoju spoljašnjost, kako god se neko odlučio da ga konstruiše, u kodiranu, simboličku unutrašnjost. I božanski i logički jezici, označavajući svojim gralom besprekornu korelaciju između ova dva carstva, nužno potpisuju svoje kodne sisteme bilo sa božanskom garancijom ili sa racionalnom preciznošću. Moglo bi se reći da poezija kapitalizuje neuspeh ovih sistema, istovremeno oplakujući njihov gubitak. To je, predlažem, oživljavajuća dilema poetika dvadesetog veka. Dvadeset prvi vek zadržao je osnovni oblik ove dileme, ali su njegove anksioznosti intenzivirane, njegovi su pesnici nedvosmisleno suočeni sa problemom onoga što jezik može postati u osvitu smrti boga i ljudskog subjekta, kako ga mi zamišljamo danas.

    Hipoteza, dakle.

    Ako je jezik kod, ne bi li podivljao onda kad se preseku i poslednje poveznice ljudske potrebe? Jezik kao neobuzdano, samopropagirajuće, nelinearno truljenje! Rast koji istiskuje svaku poslednju nadu u logičku korelaciju, rastvarajući jasnoću stvari u sveprisutnu kašu, beskrajno podbadan sopstvenim povratnim informacijama.

    Bouequet je eksperimentalno delo u nastajanju, sastoji se od tri kratke sinestetičke pesme koje odgovaraju na tri teksta koji ispituju poetsku apstrakciju: Kriza stiha Stefana Malarmea (Mallarme, 2007); Jezik cveća Žorža Bataja (Bataille, 1996); i Alien Phenomenology Iana Bogosta (Bogost, 2012). Sledeći model enkripcije u kojem je semantika prvo defilovana homofonijom, a zatim umanjena, zauzvrat, supstancom, ove tri pesme gestovi su prema hipotetičkoj globalnoj kontaminaciji jezika njegovom sopstvenom strukturnom operacijom: jednostranom kodiranju. Svaki novi nivo apstrakcije umnožava latentne dvosmislenosti jezika, stvarajući semantički šum koji se vraća u sistem koda, vodeći ga ka entropiji. Ako se izvorni tekstovi potisnu, pesme koje prođu kroz ovaj sistem nikada se neće moći dešifrovati nazad u konačnu formu. Upornom kriptografu biće nemoguće ići dublje od homofonske dvosmislenosti. Umesto toga, tekstovi su osuđeni da večno trepere između potencijalnih čitanja, pokrećući beskonačnu permutaciju unutrašnjih napetosti koje - u slučaju ovde predstavljene tri pesme - kolebaju između univerzalnog i partikularnog, svetog i profanog, afirmacije i negacije bića, poslednji pozivajući na sam pesnički oblik.

    Bouequet nudi jezik cveća za lingvističku apokalipsu u kojoj poslanica postaje projektil: ako se ne može pročitati, onda će možda barem biti bačen. Od strane koga ili čega, ostaje da se vidi.

poetic line (I, II, III)

    Svaka pesma je generisana kroz proces enkriptovanja osmišljen da vodi jezik natrag u materiju, započinjući kao pisani tekst napisan kao odgovor na teorije (pesničke) apstrakcije razrađene u Kriza stiha, kod Malarmea; Jezik cveća kod Bataja; i Alien Phenomenology or What it's Like to Be a Thing Iana Bogosta, i dizajniran da kruži oko centralne homofonske dvosmislenosti specifične za svaku od njih redom. Ova tri originalna teksta su potom fonetički transponovana, efektivno ih transformišući u zvučne događaje i konsolidujući sklonost dela ka homofonskoj dvosmislenosti, aktivirajući istovremeno latentni potencijal homofonije trans-reči koja je integralna za dve od tri pesme. Zatim je svaka fonema uparena sa trodimenzionalnim oblikom dizajniranim da izrazi svoja zvučna i konotativna svojstva, a zatim je modelirana u tri dimenzije pomoću CAD softvera. Oblici su nanizani redosledom koji je u korelaciji sa foničnim prikazom svakog teksta u beskonačnoj liniji duž površine sfere. Konačno, svaka pesma je „zategnuta“, urušavajući materijalno renderovane foneme prema unutra, tako da je sklop gotovo čvrst, a rezultujući objekt je odštampan u tri dimenzije u sintetičkom poliamidu, upućen skalom i dimenzijama cveta.

    Kada se obezbedi šifra za apstrakciju fonema-u-obliku, moguće je haptično ’čitati’ pesme uklapanjem oblika sa zvukovima. Odatle, može se izvesti unazad od fonične instancije do originalnog, napisanog teksta. Međutim, ako se izvorni tekst potisne, pesma koja prolazi kroz ovaj sistem nikada ne može u potpunosti biti dešifrovana ili postavljena u definitivan oblik: uporni kriptograf naći će za nemoguće da ide dublje od homofonske dvosmislenosti. Umesto toga, pesme su osuđene da večno trepere između potencijalnih čitanja, pokrećući beskonačnu permutaciju unutrašnjih tenzija koje - u slučaju ovde predstavljene tri pesme - kolebaju između univerzalnog i partikularnog, svetog i profanog, afirmacije i negacije bića, poslednji se pozivajući na sam pesnički oblik.

Amy Ireland


prevod
Darko Vukić