Mračna umetnost poezije
Biće vam svima zaslepljujuće očigledno da je naslov ovog predavanja manje paradoks nego besmislica. Kako iko može držati otvoreno predavanje o umetnosti tame? Odgovor je naravno, da ne može, ili bar ne bi trebalo. I ja neću: namamljeni ste ovde pod temeljno lažnim pretpostavkama i nemam nameru da otkrivam nijednu od užasavajućih tajni svog tamnog zanata. Ali reći ću vam zašto ne mogu - ili bar zašto ne bih trebao.
Možda je Okultna nauka precizniji od izraza tamna umetnost (Dark Art). Poezija je oblik magije, jer pokušava da promeni način našeg shvatanja sveta – odnosno, ona ima za cilj da čini teksturu naše percepcije savitljivom. To čini skrivenim i lukavim načinima, sejući stvari u memoriji i mašti čitaoca sa takvom snagom i potajnom originalnošću da ne mogu biti re-programirani. Ono čega se sećaš menja tvoj način mišljenja. Dakle okultna nauka je upravo ono što je praksa – za razliku od istraživanja - poezije.
Postoje opasnosti uključene u izvršenju loših stvari memoriji: pre oko sto godina matematičar Čarls Hinton osmislio je seriju trodimenzionalnih geometrijskih objekata, poznatih kao Hintonove kocke. Ideja je bila da jednom zapamćene one mogu biti mentalno sastavljene u 3D mrežu, rasapakovanu da proizvede model 4. dimenzije. Bizarno, to je zapravo funkcionisalo. Međutim, postojale su dve nepredviđene posledice: četvoro-dimenzionalni prostor nije srećna stvar za nositi okolo u svojoj glavi kada moraš ustajati svakog dana u tro-dimenzionalnom prostoru, oblačiti odeću pravilnim redosledom, adekvatno koristiti klozet, i smestiti svoj doručak u prave otvore. Ali još gore, dr. Hinton nije smislio način kako, jednom kada je četvoro-dimenzionalni prostor memorisan, može biti ponovo zaboravljen. Nekoliko ljudi je neizlečivo poludelo, i kocke su tiho povučene sa tržišta.
Rekao sam ovo toliko puta da počinje da zvuči pomalo samo-zadovoljno – ali pesma je samo mala mašina za prisećanje same sebe. Koju god drugu funkciju rima, metar, retorička tropa, sjajna kvalifikacija ili prekid strofe mogu obavljati, pola od toga je jednostavno mnemoničko. Pesma pravi fetiš svoje memorabilnosti. To radi, zato što jedna jedinstvena stvar u vezi naše umetnosti je da je ona nošena u glavi u svom izvornom stanju, netaknuta i savršena. Mi se tek prisećamo gudačkog kvarteta ili filma ili slike – zapravo, na neurološkom nivou mi se sećamo samo sećanja na njih; ali naše sećanje pesme jeste ta pesma. Pesnik eksploatiše ovu činjenicu, i pokušava da zapali svoje pesme u tvom umu, i zbrka tvoju percepciju. Njena najprimitivnija (verovatno i njena najranija) funkcija je kao sistem za jednostavno skladištenje i povlačenje informacija, i ponekad njihovo skrivanje; pesnici nekih saharanskih nomadskih plemena su opterećeni pamćenjem lokacija vodenih rupa, na način kojim ih neće izdati drugima. Ne čudi da je poezija, od najranije toliko duboko povezana sa svetom i našim sopstvenim preživljavanjem u njemu, brzo uložila u magična svojstva, i ubrzo preuzela formu čarolije, zagonetke, kletve, blagoslova, molitve. One su – i pesme ostaju – forme invokacije. Proza dočarava; dobro izabrana reč opisuje stvar. Ali poezija priziva; nezaboravna reč priziva svoj predmet iz vazduha.
Dakle, to je okultni deo; ali kao što sam rekao, takođe verujem da je poezija nauka, i da poetska kompozicija može biti izučavana na isti način kao i muzička kompozicija. Mada mislim da je veliki deo jezika kompozicije stiha izgubljen, ili bar deformisan do tačke beskorisnosti. Pesnici više ne osećaju samopouzdanje vladanjem u sopstvenom predmetu. Jezik akademskih studija versifikacije i “poetike” odgovarajuć je jedino za nešto što opisuje rezultat, a ne radnu praksu; imenicu, a ne živi glagol. Ova vrsta jezika uvek pravi grešku govoreći o neuređenom, suludom procesu kreiranja stiha kao da je on čista delatnost. Naš posao nije sa rimom, već sa rimovanjem; ne sa metaforom već sa metaforisanjem, aktivnom transformacijom slike; i tu postoji toliko razlike između njih koliko i između provere sata i izgradnje istog.
The Dark Art of Poetry, Don Paterson (odlomak)
prevodDarko Vukić