Transformacija moći i tradicije,
razgovor sa Nikolom Dimitrovićem
U neposrednoj blizini plavog mosta i kafane Boem, okružen stambenim objektima i radionicom drveta, nalazi se atelje Nikole Dimitrovića. Bakarni poslužavnik za kafu, postavljen na sto, postao je centralno mesto razgovora. Pričati uz kafu je aspekt naše tradicije, i mi smo upravo pijući kafu pričali o umetnosti, stvaralaštvu i društvu.
Propitivanje negujućih i opresivnih uticaja religijskih i sekularnih dogmi predstavlja nit koja povezuje rad Nikole Dimitrovića. Smešteni u zajednički kontekst, stavovi umetnika i kanoni institucija izazivaju gotovo hemijsku reakciju privlačnosti i ispitivanja drugosti. Koristeći provokaciju i fizičke elemente prisutne u autoritativnim aktivnostima, Nikola propituje fenomene straha, moći i fragilnosti ljudskog života. Jednakom snagom ispituje svoju poziciju umetnika dok sedi na tronu, kao i dok svoje telo transformiše u objekat obavijen miljeom, dajući predmetu nastalom ručnim radom primarnu poziciju.
Zašto je traganje značajno? Izraženo je naporno radoznalo stremiti bez ustručavanja, i nešto dragoceno odbaciti usput- proces zahteva hrabrost. Sići sa trona i uskočiti u svakodnevnicu predstavlja igru bez prestanka, i proces kojim se propituje naša pozicija u trenutnom političko društvenom sistemu sklonom megalomaniji ili patetici.
Da li umetnik postepeno nestaje u fatamorgani različitih stimulansa, ili ih savlađuje tako što im se nestrpljivo predaje, nakon čega ih odbacuje ili ponovo istražuje?
Milica: Kako uspevaš da istraješ u traganju i istraživanju sukobljenih oblasti, poput svakodnevnice i privilegije, i da li te mnoštvo procesa koje propituješ pomoću različitih postupaka i tehnika umara ili fokusira?
Nikola: Traganje je deo mog trenutnog procesa umetničkog stvaralaštva koje predstavlja potrebu, i kao takvo ne može da izmori.
Milica: Možda je traganje i izmeštanje iz svakodnevnice način da se ista izbegne ili lakše podnese.
Nikola: Tako je, iščekivanje kirije, računa, čekanje u redovima za poštu ili prodavnicu, čekanje autobusa su samo neki segmenti svakodnevnice koji umore i fizički i psihički ali se trudim da sve to doživim kao neku novu avanturu, vežbanje komunikacije sa ljudima i drugo, kako ne bi značajnije uticale na moje raspoloženje. A u ateljeu rad se odvija samostalno i proističe iz težnje za ispitivanjem i razumevanjem stvari i elemenata koji su često suprotni, u ideološkom i materijalnom smislu, a istovremeno čine celinu koja me u datom vremenskom periodu okupira.
Fokus tokom rada je konstantan, mada se neke stvari razvijaju gotovo instinktivno.
Milica: Već izvesno vreme ispituješ milje, istražuješ ga kroz sliku, skulpturu i instalacije. Šta za tebe predstavlja vezeni ručni rad?
Nikola: Za mene ono jeste uzvišeni predmet zbog lepote ručnog rada, povezanošću sa bakom i precima, emocijom koja je utkanja u njega a tiče se prošlosti, odrastanja, simbolom topline pravog doma. Milje posmatram sa izvesnom dozom nostalgije iz razloga što više nemam tu vrstu doma u kojem je ono nekada bio sastavni deo.Stanovi roditelja su se na neki način modernizovali, a ja sam se više puta selio u proteklih par godina, tako da zapravo i ne znam gde je moj pravi dom. Poslednji dom koji pamtim je bila kuća u kojoj sam odrastao, ali sam se još i tada prijatnije osećao u kući mojih baka gde je svaka polica imala svoju namenu. Na policama je stajalo kristalno posuđe, uramljene slike predaka i svećnjaci koji se nisu pomerali sa tog mesta godinama. Ispod tih predmeta je bio položen ručno vezen milje koje sam ja u detinjstvu koristio kao odevne predmete, periku ili krunu.. Iz današnje vizure, milje sa sobom nosi dozu sete, prolaznosti, umiranja i nepotrebnosti koju ja želim da transformišem u nešto poželjno.
Milica: Da li si sve miljee koje imaš našao u svom domu, ili si ih sakupio na drugačiji način?
Nikola: Nedavno sam na Instagramu objavio kako mi je za realizaciju jednog rada potrebno nekoliko miljea, te sam pozvao svakoga ko želi da ih pokloni da mi se javi. Iznenadio sam se prilivom poruka ljudi koje poznajem ali i onih koje ne znam lično, sa vešću da su za mene spremili prepune torbe miljea njihovih baka.Odlučio sam se za javni poziv pošto mi je, u ovom slučaju, zanimljiva participacija ljudi u nastajanje rada koji je i započet kao ispitivanje naše, ali i istorije moje porodice, veza, promene i tradicije.
Dugotrajnom stvaralačkom procesu je, u ovom slučaju, prethodila participacija koja je istovremeno snažna ali i efemerna. Stvarajući rad kome je početna tačka milje, shvatio sam da je komunikacija sa ljudima koji isti poseduju dragocena, upravo kako bih mogao dublje da shvatim razloge promenjenog statusa ovog nekada traženog i voljenog predmeta.
Milica: Zanimljivo je da se ljudi tako lako odvajaju od stvari koje su nekome bile dragocene, i koje su činile sastavni deo nečijeg intimnog prostora ali i života. Mada, na isti način sam se i ja odvojila od stvari moje bake- prvo sam se ustručavala, osećajući krivicu, nakon čega sam počela da odbacujem stvar po stvar, osećajući se ponekad kao da me neko prekoreva što to činim. Zatim sam se preselila u prostor koji je nekada bio njen.
Nikola: Mislim da to nekad i nije toliko loše. Svi znamo koliko je oslobađajuć momenat kada očistimo kompjuter recimo, sredimo foldere i desktop i ispraznimo kanticu. Isto tako je i sa domom, rešavamo se nepotrebnih stvari, samo što sam ja i dalje vezan za sitnice i uspomene jer ih nisam iscrpeo. Elem, moj poziv na Instagramu je ubrzo postao i razlog sastajanja i upoznavanja sa novim ljudima koji su čak kupovali miljee na pijacama iz namere da pomognu u realizaciji rada.
Fosil, 7x18x22cm, gravura u kamenu, 2019.Milica: Da li je zaboravljeni milje odraz jednog urušenog i odbačenog društvenog i političkog sistema naših roditelja, baka i deka? Šta danas simbolizuje milje i njegova sudbina odbačenog predmeta?
Nikola: Mnoštvo ukrasnih predmeta se zajedno sa miljeom nalazi na spisku nepotrebnih stvari u većini domova, ali mogu da primetim da je simptomatičan nestanak i različitih ideologija i manira. Ljudi žele nova poglavlja u životu, a samim tim i nove stvari a ne nešto što je skupljalo prašinu decenijama i što ih podseća na svekrvu koju nisu voleli ili na majku koja više nije živa. Na sličan način se društvena i politička uređenja menjaju, i njih takođe pokušavamo izbrisati iz kolektivnog sećanja, memorije, naše istorije. Stranice tih poglavlja se cepaju iz tomova naših života bez suočavanja sa emocijama koje su obojile našu stvarnost. Negiramo ih i krećemo dalje.
Milica: Ti se poigravaš tradicijom, manipulišeš simbolima religije ili ideologije prisvajajući ih za sebe, i čineći od njih nešto drugo, opasno, duhovito a ponekad i preteće. Da li je provokacija tvoja namera? Kako ti tumačiš provokaciju i njenu vrednost u okviru umetničkog stvaralaštva, ali i kao metod ukazivanja na procese i probleme u uređenju sistema?
Nikola: Mislim da si ovom pitanju upravo i dala odgovor. Provokacija često jeste moja namera, upravo radi ukazivanja na gorući problem preko kojeg se inače olako pređe u našem društvu, ili davanja odgovora koji je kontraverzan. Naše pamćenje je kratko, poput novinskih naslova ili fotografija sa društvenih mreža. Ako ne vidiš nepravdu ili problem, ja ga onda moram istaći makar šokantno ili uznemirujuće, čak i neprihvatljivo. Posmatrača postavljam u ranjivu poziciju suočavanja sa sopstvenim uverenjima i predrasudama. Često to ume da bude odbojno jer izgrađena uverenja imaju korene u najranijem vaspitanju i veoma ih je teško menjati. Međutim, ako je posmatrač dovoljno hrabar, uplivaće u simboliku i otkriće da poseduje snagu za koju nije ni znao. Mislim da je taj proces neophodan iz razloga što moja umetnost nije elitistička, i trudim se da se otvorim ka širem spektru ljudi. Likovni jezik mi obezbeđuje alat koji postaje moj rekvizit za igru, i zatim mi omogućava uvid u stavove i osećanja posmatrača iz različitih društvenih i ekonomskih sfera.
Tri pastira, 100x70cm, akril
na papiru, 2020.Milica: Naravno, okretanje ka jednom mišljenju, stavu, i jednoj grupi ljudi svakako ograničava, i ne pruža mogućnost rasta i razvoja.Mada, možda pruža kratkotrajnu utehu, koja se može razumeti i kao kratkotrajno zadovoljstvo. Kratkotrajna provokacija, sa druge strane, može izazvati dugoročno nasilje. Misliš li da provokacija prouzrokuje nasilje, ili nasilje stvara provokaciju?
Nikola: Mislim da glavni razlog nasilja proizilazi iz straha i nerazumevanja. Nedostatak razumevanja je rezultat nedostatka empatije i saosećanja za slabije ili samo neke druge, nepoznate.
Milica: Ko je dostojan tradicionalne nošnje?
Nikola: To je nešto što pripada svakome tako da su je svi dostojni, bez obzira na pol, seksualnu orijentaciju ili rasnu pripadnost. U cunamiju globalizacije mislim da je važno prezervirati autentičnost, ali ne i zatvoriti um ka razumevanju različitosti.
Nikola: Kako ti tumačiš zamršen odnos moći i tradicije?
Milica: Insistiranje na tradicionalnom pristupu ,,rešavanja stvari’’ je jedan vid cementiranja nadređenog položaja. Uzmimo primer korišćenja ćirilice- nedavno sam bila u situacijii gde se od mene tražila upotreba ćirilice prilikom rada na jednom dokumentu. Rečeno mi je da je potrebno da pišem ćirilicom, pošto je to naše pismo, i sve ugovore moramo oblikovati tako da negujemo tradiciju. Apsurd u celom tom procesu je upravo sadržaj pomenutih ugovora i dokumenata- različita pravila važe u odnosu na nečiji status, novčana nejednakost i potpuno parališuća i bespotrebna administracija su našli svoje mesto u dokumentu, ali je bilo važno sve te ograničavajuće stvari napisati ćiriličnim pismom.
Tradicija je postala samo rekvizit implementacije prohteva ili zapovesti nadređenog, bez razmišljanja o tome šta tradicija i kultura zapravo predstavljaju i znače ljudima. Sa druge strane, savremeni pristup je koristan kada neko želi da postigne ono što želi, a želi uglavnom novac, koji jeste moć. Savremeno i tradicionalno su pojmovi koji se svojataju i koriste u lične svrhe, dok iskrena privrženost ni jednom niti drugom uopšte ne postoji u mom okruženju.
Milica: Pošto smo pokrenuli temu odnosa moći, moram reći da su tvoji tronovi prva stvar koju sam primetila kada sam ušla u atelje. Oni su izrađeni praćenjem stilskih odrednica hrišćanstva: pravoslavlja, gotike, zatim vikinškog stila... Koja je to nit koja povezuje ove simbole moći različitih kultura ili religija?
Nikola: Oduvek me je zanimao koncept moći i jurnjava za privilegovanim položajem. Ta jurnjava se ispoljava u svim oblastima naših života, nezavisno da li je to novac, uticaj ili status. Tronovi su nastajali u periodu od nekoliko godina, kako bih u samom procesu izrade, koja je poput usporene kontemplacije i razumevanja strukture, ušao u tkivo simbola kao što je tron, i razumeo njegovu namenu i poruku.
Milica: Možda je namena trona oduvek bila sedište za gospodara, ali to ne znači da je to i namena tvog trona?
Nikola: Da, funkcija ovih tronova nije udobno sedište za jednog gospodara ili vođu. Ne verujem i ne prihvatam autoritet jednog nad mnogima i to je razlog iz kog želim da ispitam područje koje kritikujem. Čini mi se da ćemo lakše da kritikujemo pojave ili ljude zbog karakteristika koje su nam nedostupne, a ja tražim načine da kritika ne polazi iz nerazumevanja, straha ili mržnje. Ona mora da bude konstruktivna i da teži osvešćivanju i davanju predloga za rešenja a ne puko upućivanje na problem koje je često zasnovano na individualnim moralnim uverenjima. Osvrnimo se na crkvenu dogmu koju smo slepo prihvatili ne uzimajući u obzir metaforičnost predstavljenog i interpretiranog. Dakle, imamo jednog vrhovnog sudiju, Gospodara koji ispisuje naše sudbine i time svesno negiramo sopstveno postojanje i svrhu, Njemu se molimo za naše zdravlje i blagostanje a ako pak to ne dobijemo, okrivljujemo ga. Lakše nam je da na nekog drugog, makar to bio i Bog, prebacimo svu odgovornost koju imamo ka sebi. Bog je na nebeskom tronu, vladar na zemaljskom. Kako bilo, iz tog razloga sebe postavljam na svoj tron, u odnosu na mene samog. Taj odnos mi je mnogo bitniji jer je uslovljen dubokom introspekcijom a on mi ukazuje da jedino možemo da gospodarimo nama samima.
Nikola: Kako se ti osećaš kada sedneš na tron, pošto vidim da mu se iznova vraćaš dok pričamo. Da li te privlači zbog usvojenog znanja o moći, koju želiš da iskusiš makar na kratko, i postaviš se u poziciju vrhovnog autoriteta?
Milica: Od osnovne škole, zatim srednje i fakulteta stalno je iznad mene neko ko određuje vrednost mojih radova, i istovremeno ocenjuje ne samo njih već i moje sposobnosti ali i karakter. Naravno, na taj način ja postajem njihovo ogledalo, i ukoliko je ogledalo zamućeno, ocena neće biti visoka, ili će, istim principom, neki konkurs ili nagrada za mene ostati zaključani.
Nakon školovanja, razočarano sam shvatila da ta figura autoriteta ne nestaje, već se pojačava. Život nakon fakulteta je okrutan, što čini osobe od autoriteta i njihove odluke snažnijim, ograničavajući me ne samo u misaonom već i finansijskom smislu. Krug smene na pozicijama moći i uticaja se može teško razbiti, pogotovo kada članovi tog kruga uživaju uticaj i status o kojem smo pričali maločas. Tron me privlači zato što me zabavlja- sedeći na njemu osećam iskrivljenu sliku moći i sopstvenog značaja. Problem je što ljudi koji zaista sede na tronovima i upravljaju našim životima nemaju dovoljno humora da shvate koliko je to besmisleno. Ali istina je da me privlači i da uživam sedeći na njemu, zato mu se stalno i vraćam.
Nikola: Živimo u društvu gde se moć demonstrira na razne načine, od invazivne strukture vladanja, megalomanskih skulptura, pa do ogromnih vozila komunalne milicije koja snima vozače koji su parkirali vozilo na pogrešno mesto- kao da je to jedan od najvećih problema sa kojima se suočava ova zemlja! To sve čini da se osetimo nemoćnim, podređenim i uplašenim. Strah je odgovor na sve. Moć nam pruža zadovoljstvo jer smo tada mi ti koji se pitamo i kojih se boje. Samo što mi mislimo da tu istu moć nećemo zloupotrebiti!
Milica: Pored trona se nalazi ispovedaonica, u kojoj je opet neko na “tronu”, a neko na stoličici sa koje se ispoveda. Kako se može razumeti tvoja ispovedaonica?
Nikola: Ispovedaonica je rad koji sam izložio na završnoj izložbi master studija na Fakultetu Likovnih Umetnosti i koja je izazvala možda i najviše negativnih reakcija od strane javnosti i posetilaca izložbe. Naime, unutar Ispovedaonice se kroz rešetkast prozorčić mogao posmatrati video rad na kome onanišem. Poruka oslobađanja koju sam želeo da prikažem, većini je bila potpuno nevidljiva i transformisala se u nešto što preti omladini i senzitivnim grupama među posetiocima koji su tražili da se naglasi kako rad nije prikladan za decu ispod 18 godina.
U jednom momentu su prozvali i samog dekana fakulteta uz primedbu da ne mogu da veruju kako je mogao da dozvoli da se to kvazi umetničko delo uopšte izloži. Nisam siguran da li je u pitanju samo odnos našeg ortodoksnog društva ili jednostavno manjak lične želje za razumevanjem nečije poruke i apsolutnog prava na slobodu izražavanja, ali mi učestalost ovakvog odnosa ka umetnosti koja nija svima lepa, prihvatljiva i neuvredljiva govori da je ta sloboda izraza sve ugroženija. Rad je sada u ćošku ateljea i čeka svoje vreme kada će ponovo zaživeti, a do tada njegova funkcija ni najmanje nije ugašena. U njoj se povremeno ispovedaju članovi moje rodbine kao i različiti posetioci ateljea. Ona se može razumeti kao prostor za oslobađanje u kojem nam oproštaj grehova nije potreban. Ispovedaonica je prostor za introspekciju i razgovor koji ne traži oproštaj, potvrdu a čak ni odgovor.
Niko ne može da umesto nas oprosti nama samima za stvari koje činimo i reči koje izgovaramo.
Milica: Da li se umetnik ispoveda, ili sluša tuđe grehove?
Nikola: Šta je greh, i za koga je greh?
Razgovor vodila: Milica Grbić
Autorka fotografija: Vesna Dobričić