︎ ︎ ︎ ︎ ︎ ︎ ︎ ︎ ︎
Re-
Re-
place
︎ ︎ ︎ ︎ ︎ ︎ ︎ ︎ ︎
Sve jedi, samo nemoj jesti ljude
Riks maše repom ushićen zbog kofera koji se utovaruju. Jedva čeka da skoči u kola i da zatim, kako sluti, sa glavom na Telovom krilu, pozadi, dremucka i uživa u brujanju motora. Upliće se njegovim roditeljima među noge, oni ga užurbano opominju i nastavljaju da ubacuju stvari. Automobil je toliko pretrpan da već i Tel, kada ulegne u svoje dečije sedište, jedva može da smesti noge. Riks pokunjeno gleda, nadajući se i dalje da će neka torba biti izbačena kako bi on ipak mogao da uskoči i uglavi se na svoje uobičajeno mesto. Tel nešto pita roditelje i oni gledaju u psa, zatim u zadnje sedište, u natrpane kese, torbe i kofere, zatim ponovo u Riksa, u Tela, a zatim sležu ramenima. Riks jasno oseća Telovu tugu i spremnost da zaplače, pa mu utešiteljski liže dlanove. Dečak ga mazi i nešto mu šapuće cvilećim glasom. I on cvili i pripija mu se uz bok i njih dvojica tako dahću pripijeni, sa glavama na gotovo istoj visini. Majka nestrpljivo uzima Tela za ruku i zapovednički kaže Riksu da on mora da ostane. Mališan dodaje da će to biti kratko i da čim istovare stvari dolaze po njega jer je još mnogo sitnica ostalo u stanu. Iako uvek poslušan, Riks ovaj put odlučno odbija da uđe u stan. Otac mu prvo blago nalaže, a zatim vrlo oštro naređuje da ostane u stanu kako bi vrata mogla da se zaključaju, ali Riks se ne miče, ne želi da pređe prag. Tel moli roditelje da ga puste na miru i uverava ih da će on tu čekati i da svakako neće pobeći. Oni gube strpljenje posle čitavih petnaest minuta nagovaranja, umiljavanja i vikanja. Riks ostaje sam ispred stana.
Čim je začuo da se zvuk motora udaljava, on istrčava napolje i kreće za njima, jureći najbrže što je mogao. Oni se uskoro gube u mnoštvu automobila, ali on pokušava da prati njihov miris. Uskoro po pravcu shvata da su otišli na mesto na kojem je već ranije bio sa njima, što mu znatno olakšava traženje. Put mu je poznat i on može doći do tamo, čak i ako ne njuši za njima. Samo želi da ih što pre stigne, da bude blizu Tela i da mu oliže lice.
Prolazeći kroz pusta gradilišta, on oseća sopstveni miris koji se tu zadržao od pre nekog vremena, kada je, dok su oni vodili razgovor s nekim nepoznatim čovekom, njušio uokolo i istraživao teren. Sada je, dakle, veoma blizu. Betonski blokovi i puste prostorije su mu poznati. Prođe tu poneki pas lutalica, što bi za njega moglo biti opasno, ali ga u ovom trenutku ne može zaustaviti. Neka ženka s mladuncima čuje se nedaleko, ali ako on nju ne dira, siguran je da ni ona njega neće. Ponovo nalet vetra, kao maločas, dok je stajao kraj Tela i dok su jedan drugome disali u lice. Vetar donosi topao šteneći miris i mlečnu slatkastu aromu majke. Seća se kako je šćućuren sa braćom i sestrama ležao u jastučićima i gurkao se da bi došao do majčinog tela, ali mu odmah zatim želja da oseti Tela u blizini postaje još jača i on juri ka odredištu.
Ulazi u zgradu koja miriše na svež pesak, malter, cigle i kreč i već vrlo jasno može da onjuši prisustvo svojih ukućana, ali i da čuje njihove glasove. Tel nešto odbija, ali odrasli glasno razgovaraju i ne poklanjaju mu mnogo pažnje. Dečak se zatim više ne čuje. Vrata su odškrinuta i on poželi da utrči, ali u tom trenutku se otac i majka gotovo istovremeno obrušavaju na pod. Tela ne vidi nigde. On uleće sa glasnim i pretećim lavežom usmerenim ka nepoznatom čoveku, veoma gnevan. Čovek ga snažno šutira, udara nekim predmetom po glavi, tako omamljenog ga izbacuje ispred stana i zaključava vrata.
Tel mrzi sok od jabuke. Mama i tata su od jutros užasni. Toliko su nervozni zbog novog stana. Prvo su se pet puta posvađali dok su pakovali stvari, onda su se izdrali na njega što nije spreman, što nije pojeo doručak, što ostavlja mrve za sobom, što ne pokupi igračke i ne seća se više sve zbog čega. Nisu hteli da povedu jadnog Riksa i ostavili su ga ispred stana samog da čeka. A mogli su da izbace njegov kofer s igračkama. Šta će mu sad igračke. Ovde se još ne oseća kao kod kuće. A i mama i tata kažu da tu neće živeti. Odlaze ponovo u Čikago. On ne razume šta će im onda ovaj stan. Ništa ne razume. Ni zašto su izbacili Riksa. Sad mu ne bi bilo dosadno i ne bi lutao po praznom stanu da je Riks tu, nego bi zajedno jurcali napolju ili bi se igrali i smejali tu u sobi, ako mu roditelji i taj čovek ne bi dopustili da izađe. Taj glupi čovek mu je sipao sok od jabuke. Nije ga ni pitao koji sok želi. Samo mu je dao taj bezvezni sok od jabuke koji on ne podnosi i koji ni u vrtiću nikad ne pije. Pokušava da kaže da bi želeo neki drugi sok. Mama i tata drže svoje šoljice s kafom u rukama i čekaju da se još malo prohladi, a za to vreme pričaju s tim čovekom i uopšte ne obraćaju pažnju na njega. Njegov sok je na staklenom stolu, pored ključa. Pošto su ga tri puta izignorisali, on uzima čašu, odlazi na terasu i prosipa prokleti sok na beton isred zgrade. Čuje se jedno malo šljus, ali to naravno samo on primećuje. Odjednom, mama i tata padaju na pod, a čovek se brzo osvrće, verovatno da bi video gde je on. U istom trenutku, Riks uleće i užasno laje na tog skota i njemu je mnogo drago zbog toga. Pada mu na pamet da se sakrije. Donji deo na vratima terase je od drveta i taman je njegove visine, tako da on jednostavno staje iza i čeka šta će dalje biti. Lajanje prestaje posle nečega što je zvučalo kao udarac po glavi, a onda čuje i zaključavanje vrata. Pa korake. Onda zvono na vratima. Čovek pušta nekog drugog čoveka i oni razgovaraju nešto o njegovim roditeljima. Kažu da brzo treba da ih odnesu dole. Čovek koji je zvonio pita gde je dečak, to jest, on, a ovaj prvi odgovara kako ne zna, gledao je svuda po stanu, ali ga nema, a prazna čaša je tu pored vrata od terase, što znači da bi morao biti onesvešćen. Da nije pao? Ma ne, gledao sam. Vrata stana su bila odškrinuta, kaže, pre nego što je džukela uletela, moguće da je on prethodno izašao. Sto posto leži tu negde ispred, ovde ga nema. Kako ste mogli da toliko ispustite dete, pita drugi čovek. Ovo dvoje se razgalamili, sve nešto ne razumeju, nije im jasno, postavljaju nezgodna pitanja. Mali je pokušavao da kaže nešto, ali su ga ignorisali. Onda idemo brzo dole, naći ćemo ga.
Ne čujem ih više, uskoro provirujem i nema ih tu. Uplašim se da me nisu zaključali u stanu, ali nisu, otvoreno je. Silazim niz stepenice jer ne smem sam liftom i oduševim se kad vidim Riksa na spratu ispod kako leži, ošamućen ali budan. Skočim na njega, izgrlim ga i on mene izliže. Najdivniji pas na svetu. Vodim ga dole i slučajno siđemo jedan sprat niže, u podrum. Tu je potpuno mračno i strašno. Pribijam se uz Riksa i molim ga da ne laje jer su ona dvojica sigurno još blizu. Ne želim da me oni vide. Ne znam šta su uradili mami i tati, ali ja ću ih spasiti. Dovešću policiju i oni će uhapsiti te mafijaše. Čujem njihove glasove ponovo. Jedan pita da li si tražio na stepeništu i u podrumu, a drugi viče – nemamo sada vremena, moramo da ih dostavimo na program u tri, jedan manje ili više. Mogu da promenim podatke u tabeli, znam kako se to radi. Da li si normalan, dernja se drugi. Nema posledica, veruj mi, kaže onaj. Zvuči mi kao da je to dobro i da me neće više tražiti. Samo da Riks ne zalaje. Ali on je miran, kada sam ja tu. Čujem kako pale neki kamion i odlaze.
Riks i ja izlazimo iz skrovišta. Napolju je užasno jako sunce, ali duva vetar koji je vreo. Pije mi se voda i voleo bih da se vratim do stana da uzmem onu čašu i sipam sebi vodu sa česme. Ali se plašim da ponovo ulazim tamo. Bilo je tako grozno kada su mama i tata pali i ne znam zašto se to desilo. Moram brzo da nađem nekog. Pitam Riksa kuda da idemo jer nemam pojma. Sve je pusto i nigde nema ljudi. Samo neke nove zgrade, sa lepim čistim ciglama i u raznim bojama, kao da su od lego kockica.
Prolazimo kroz nešto što liči na prazne betonske garaže. Kaplje voda sa plafona i meni je lepo jer je tu hladno i mogu da otvorim usta i da mi padne neka kapljica na jezik. Riks pije iz barica. Izgleda mi kao da je u daljini neki čika koji ide ka nama.
Čitav taj dan mi je od početka delovao nestvarno, kao san, kao jedan od onih dana kada je sve tako bistro i vedro, ali na neki čudan način magličasto i lelujavo. Biće da se mamurluk od prethodne večeri spojio sa nesnosnom vrućinom koja mi je pekla kacigu i činila da jedva dišem pod njom. Puštajući bicikl da leti niz jednu padinu, razmišljao sam o sinoćnjem razgovoru s lokalcima u nekoj kafani u koju sam svratio na pivo. Ovde su ljudi veoma topli i lako započinju razgovor. Odmah primete da sam stranac i, bez snebivanja, iako mnogi engleski jedva natežu, počinju da mi postavljaju pitanja odakle sam, otkud ja tu, koliko već dugo putujem, kako mi se čini njihova zemlja. Grupica na koju sam ovaj put naišao, malo se razlikovala od onoga na šta sam navikao. Moram priznati da mi je to prijalo. Bili su studenti, mladi i boemski raspoloženi intelektualci, u žaru rasprave o političkom stanju u njihovoj zemlji. Tako sam im ja došao kao poručen jer im je bilo potrebno da svoje ideje testiraju na nekome sa strane. Prijalo mi je što se među njima nisam osećao kao stranac, kao lutalica u koju se, kako to već biva, projektuju sve one stvari za koje meštani nemaju smelosti. Ovde sam odmah bio dočekan kao jedan od njih, ali istovremeno i kao neutralan. Većina njih je tečno govorila engleski, mnogi čak bolje od mene, i ja pustih da me želja za odmorom, prihvatanjem i komforom svlada, jer u mom načinu života ona nije često dobijala priliku da se javi. Naručivali smo nove ture piva sve zagrejaniji i zahuktalji. Devojke, opuštene, bez šminke, prirodno lepe, što je u ovim područjima retko, smejale su se i dodirivale me povremeno ovlaš nadlakticama, usijalim na večernjem svetlu. Prebacivale su zamršenu kosu s jednog ramena na drugo, oznojene, ili su gumicama vezivale ležerne punđe na vrhu glave, koje bi im ponekad pale i na čelo, kada bi se, smejući se, zanele vaoma jako napred ka stolu, punom opušaka, kutija od cigareta, praznih čaša i telefona. Svaki detalj sa tog stola mogao sam da vidim dok sam gubio osećanje gravitacije na velikoj strmini niz koju sam jurio. Mogao sam da osetim vlasi kako me golicaju. Kovrdžavi mladić sa dugom kosom vezanom u rep i jako mršavim, izduženim licem, ponavljao je, kao eho koji je sada, dok sam leteo, odzvanjao mojim telom – ovde nema politike, nema ni ideologije, oni će sve uraditi za novac i sopstveni interes. Dim iz crvenih, prirodno punih usana devojke obučene sasvim u crno, koja se jedina nije smejala niti je raskalašno mahala svojim telom, već je sve vreme, mirna, izbacivala dimove zajedno sa ledenim i oštrim komentarima na tuđe reči, taj dim mi je, čini se, mutio glavu usijanu pod kacigom, mozak koji se još nije oslobodio popijenog alkohola i popušenih džointa. Iako je noć već duboko odmakla, činilo se da je potpuno trezna dok govori – mislim da se varaš, to jeste ideologija. To jeste politika. Politika uništenja. Sve njene misli bile su crne i delovale su duboko, iako ih nije dovršavala niti osećala potrebu da ih argumentuje u raspravi. Na neobičan način sam time bio fasciniran, koliko i sablažnjen. Upoznao sam mnogo ljudi. Ali nekoga ko tako izbacuje dimove i govori istovremeno tako ubeđeno i tako nezainteresovano za reakcije drugih nisam sreo.
︎ Odlomak istoimene priče Jane Rastegorac Vukomanović, 2021.