︎
 

  ︎   ︎     ︎     ︎     ︎     ︎     ︎    ︎    ︎  

Re-

place II


︎     ︎     ︎     ︎     ︎     ︎     ︎    ︎      ︎  







[...]

    Želeo sam da se približim, da je upoznam kao ženu, da osetim kako se kreće telo te osobe kada mišljenje nije prioritet, ali ona me je na čudan način izbegla, bez odbijanja i bez prihvatanja, a sa veoma malo reči. Više nisam siguran šta se tu dogodilo. Sećam se samo da nije bilo nikakvih ženskih igara, onog nemoj da me pratiš, ne poznajem te dovoljno, znam šta hoćeš, ali ja to ne bih, kao ni zavođenja sa druge strane. Ponudio sam da je otpratim i ona je potpuno mirno krenula. Ponudio sam se da uđem kod nje i ona je rekla – uđi. Ponudio sam sebi piće, ona mi je sipala. Ćutke, ali u vazduhu zapravo nije bilo neprijatnosti. Sve je bilo mirno, lagano, tako da smo imali vremena da razmišljamo. Popili smo piće i ona je rekla – umorni smo, čini mi se. Ne znam šta se dogodilo, ali ja sam se potpuno složio. I kada mi je dala posteljinu i pokazala gde mogu udobno da se smestim i kada je otišla u drugu sobu, sve je delovalo potpuno normalno i obično, nisam se osećao ni razočarano ni poniženo. Zaista, jesmo bili umorni. Nisam se pitao šta će biti sutra. Ustaćemo, doručkovaćemo, prošetaćemo, pretpostavio sam. Tačno je tako i bilo. Ona je zaista delovala kao da stalno misli, kao da je stalno tu. Prvi put u životu, ili bar prvi put od kako sam odrastao, gledao sam stvari koje su bile neposredno preda mnom. Imao sam i neverovatan utisak kao da je poznajem i to ne onako kako sam sinoć želeo da je upoznam, već mnogo bolje jer odjednom sam mogao kristalno jasno da zamislim i seks sa njom iako ničega, baš ni najmanje erotske naznake nije bilo. Imao sam utisak da je „poznajem kao ženu“, ali u novom značenju – kao ličnost. Razlika između muškog i ženskog, između jezika, između mentaliteta bila je sekundarna jer sam snažno osećao da je pored mene jedno budno, misleće biće, jedno biće koje bolje i uspešnije od drugih koje sam poznavao izlazi na kraj sa samim sobom. Kada smo se rastajali, gledala me je vrlo duboko kroz oči i rekla mi je, dok mi je stezala ruku – ovde se dešavaju najzverskija zlodela, ali ne zna se za to ili se ćuti. Odjednom sam razumeo da njen mir dolazi delimično iz nekog znanja, iz nekog otkrića, koje je možda donelo i uvide za koje drugi nisu imali prilike. Hteo sam da postavim pitanje kako bih bolje shvatio njene reči, ali ona je sama nastavila – bolje je ne znati; čuvaj se samo novih zgrada, ne ulazi nipošto u njih. Ako možeš, ne zadržavaj se oko gradilišta i ne bavi se ničim što ima veze s nekretninama.

    Poražen ovom zagonetkom, seo sam na bicikl i potpuno omamljen nastavio ka obližnjem naselju koje je bilo udaljeno tridesetak kilometara. Telo mi je trnulo i ježilo se od osećaja da sam puniji od sebe samog, da je nešto ogromno i neshvatljivo u meni kao i oko mene, i da ono čini da se stopim sa svime što vidim, istovremeno ostajući potpuno nenarušen, ostajući potpuno u granicama svog tela i svojih kretnji. Sve je u isti mah bilo obično i neobično, svaki putokaz, svaki saobraćajni znak, svaki automobil koji bi proleteo pokraj mene delovao je kao preplavljen značenjem, kao sudbonosan. Vazduha kao da nije bilo, kao da mom biciklu i mojim udovima ništa nije pružalo otpor, kao da je trenja s tlom potpuno nestalo, a ipak atmosfera me je oblivala kao voda i koža mi se meko i toplo mazila sa suncem kao da su vreli zraci bili gusti i slani morski talasi. Gotovo da sam počeo da mislim u stihovima. Tu nije bilo nekakvog ulančanog mišljenja, sadržaj moje svesti svodio se na onaj najneophodniji nivo verbalizacije slika – onih koje sam čulno doživljavao u tom trenutku, onih koje su mi se vraćale u sećanju na sinoćne i jutrošnje doživljaje i onih koje je proizvodila moja fantazija. Sve su one bile gotovo jednake, među njima nije bilo prave hijerarhije i sve sam ih osećao kao stvarne, toliko stvarne da ništa nije stvarnije od njih.


    Ušao sam u naselje, koje je, iako vrlo upadljivo obojeno, odavalo neki ukupan utisak sivila. Gledao sam da bih razumeo, ali nije mi bilo jasno. Prelepe zgrade, mnogo stakla, uglačanih materijala, prefinjenih nijansi. Arhitektura savremenog hedonizma, zasluženog, pravedničkog hedonizma – vraćale su mi se sada njene formulacije kroz gust dim. Možda je naselje obavijeno njenim dimom, pomislio sam i nasmejao se sebi. Zaista, i ona je bila svuda, ali i ja sam. Dosta je govorila o arhitekturi, ali sada, posle njenih reči na rastanku, drugačije sam gledao na to. Pomalo detektivski, u želji da naslutim kakva je to tajna u pitanju, vraćao sam se na te reči, razmišljajući kakvo bi dublje značenje mogle da imaju. Gledajući oko sebe, primetio sam da utisak bezbojnosti dolazi velikim delom od ljudi. I to ne od njihove odeće, kose ili bilo čega što je zaista obojeno, već od njihovih bezbojnih pokreta i pogleda. Ljudi su se kretali brzo i ravnomerno, repetitivno, i da nisam bio pod tako jakim dejstvom svog opijenog otrežnjenja siguran sam da bi me hipnotisali, da bih pošao tako za nekim od njih, ne znajući kuda ni zašto, samo da bih oponašao taj pravilan i estetizovan hod. Ništa drugo neobično nije se moglo primetiti na tim ljudima. Bilo je tu starih i mladih, onih koji su delovali kao dobrostojeći i onih skromnijeg izgleda. Tinejdžeri su promicali kraj mene na skejtovima, mala deca vozila su se u kolicima i gukala. Ni ja nisam odudarao, niti mi je iko poklanjao posebnu pažnju. Ušao sam u neku prodavnicu i kupio vodu. Dao sam novac i izašao, sasvim kao i u drugim mestima koja sam posetio na svojim putovanjima, a bilo ih je bezbroj. Jer putovanje je moj način života. Ali, zaista, nešto sam ovde video prvi put. Pomislio sam – da, to je do mog stanja, to je do neobičnog poznanstva koje sam sinoć imao. To je možda neka nova i čudna vrsta zaljubljenosti koja mi se ranije nije dogodila. To je možda ljubav. Ljudi su i dalje išli oko mene, tako brzo a sporo, video sam ih kao na usporenom snimku, premotavao sam njihove korake unazad, fotografisao ih očima. Činilo mi se kao da sve pamtim, a ipak ne razumem još tu skrivenu stvar koja ih povezuje. To strašno, jezivo sivilo, tu zadimljenost dana koji je bio potpuno vedar i bistar, sa najplavljim mogućim nebom i najzelenijim rastinjem koje se moglo zamisliti.

    Nekoliko bilborda palo mi je u oči. Bile su to zgrade vrhunski modelovane u kompjuterskim programima, potpuno kao realne, minimalističkih oblika i prozračnog dizajna, sa kombinacijama drveta, dekorativnog kamena, kristalno uglačanog stakla, poliranih metala i ponegde stilizovanih rustičnih elemenata, uočljivih u detaljima. U fontovima i porukama reklama jak je bio naglasak na luksuzu. Odjednom se ukočih. „Hedonizam koji ste zaslužili“, pisalo je na jednom ogromnom svetlećem bilbordu, koji je promovisao nekakvu očevidno krupnu građevinsku kompaniju, čije ime sam tada prvi put video. To su bile reči koje je ona upotrebila. Dakle, kada je pominjala zlodela, mislila je verovatno na njih. Koncept je bio prilično jasan i ni po čemu specifičan. Reklama se obraćala imućnima, nudila im je luksuz. Iza parole moglo se naslutiti nekakvo kolebanje potencijalnih klijenata. Kao da ovi ovde sivi ljudi ne misle da su za svoj rad zaslužili nagradu, kao da možda osim udobnosti vide i druge mogućnosti, i druga zadovoljstva. Ili jednostavno ne umeju da uživaju. Na način na koji ova kompanija nudi. Ili nemaju običaj da sebe nagrađuju. Ili bar ne stanovima. Možda ne vide smisao u kupovini stanova. Možda toliko žude za vremenom da ne razmišljaju o prostoru. Osetih da moja sigurnost i ispunjenost koja je trajala tokom puta od jednog do drugog grada blede i da ih zamenjuje osećaj rastuće mučnine. Kaciga mi je postala teška i vrela, teme kao da će se zapaliti, noge su mi se jedva vukle i činilo mi se da ću povratiti. U želji da se sklonim u što dublji hlad, zađoh u neki haustor i krenuh njime pešice, vukući bicikl pored sebe, što je iziskivalo veliki napor. Tek posle nekog vremena primetih da prelazim iz jednog prolaza u drugi a i dalje nigde ne stižem, kao da sam zarobljen u nekom urbanom lavirintu. Preda mnom se pružao niz pustih betonskih prostorija, sa mestimičnim izduženim otvorima kao na dugim tunelima. Kroz te prozore videla su se nepregledna gradilišta, kao da sam ušao u novo naselje, čitavo u izgradnji. Na skelama nekih budućih zgrada bio je razapet veliki crni logo kompanije čiji sam bilbord zapazio maločas. Tek sada osvestih, kada mi se ta ogromna slika tako agresivno nametnula, da ona nosi naziv Re place. Između slova e i p zjapila je praznina velika kao otvor kroz koji sam virio ka tim ruševinama. Da, pomislio sam, koja je razlika između gradilišta i arheološkog nalazišta. Koja je to razlika između iskopavanja davnih života i građenja novih. Jer očigledno, Re place je želeo da kreira. Ne samo prostor, već i način na koji će živeti njihovi klijenti. Ili umreti. Nehotična pomisao me uplaši, i ja s još većom jezom nastavih da posmatram ove gole blokove i tek dovršene čiste i uglačane zgrade, kao da su tragovi neke bivše epohe, nekih davno proživljenih sudbina, a ne tako perspektivna lokacija budućnosti.


    U tunelu, ili hodniku, ili šta god da je bilo to mesto kojim sam se kretao napred, bilo je prohladno i prijatno, dejstvo vrućine je oslabilo i ja počeh da dolazim sebi, ispunjen osećanjem distance u odnosu na sve što sam proživeo prethodnog i tog dana. Osetih želju da sednem, na taj prašnjavi beton kojim su mileli mravi i jedva primetno sevali gušteri i da samo popijem vode. To sam i učinio. Naslonjen leđima na jedan zid, video sam iz daljine automobil kako se zaustavlja ispred jedne od dovršenih zgrada. Bila je crvena, dizajnirana kao toplo porodično gnezdo, sa vrlo svedenim aluzijama na antiku i neoklasicizam, u neobičnom spoju sa elementima nečeg poput plemićke vikendice iz devetnaestog veka. Bilo je tu cigle i tamnog drveta, blago zašiljenih oblika, nekakvih spletova nagiba na krovu koji su podsećali na zamak ili vilu. Ipak, sve je to bio samo moj utisak, a kada bih se zagledao tražeći bilo šta konkretno na toj građevini, oko bi mi nailazilo samo na ravne, jednostavne površine, na glatkost i čistoću. Pitao sam se da li je to možda stoga što unutra nema života, da li će se utisak promeniti kada se na terasama bude pojavila poneka stolica, saksija sa cvećem, možda odloženi bicikl ili mačka koja se izležava. Sumnjao sam. To su oblici zamrznute geometrije, to je vakumirani kič, to je kamuflirana praznina. To je nenaseljivo. Nenaseljivo. Reč je odzvanjala iznutra, teška i stabilna kao čelična konstrukcija i hladna poput vlažnjikavog prašnjavog betona poda mnom.

 
  Iz automobila su izašle tri odrasle osobe i jedno dete. Iz daljine nisam jasno video, ali moglo se naslutiti da je u pitanju tročlana porodica s malim, recimo petogodišnjim ili šestogodišnjim detetom i još jedan muškarac s njima. Poneli su nekoliko kofera sa sobom. Automobil je ostao tu da svojom srebrnom površinom baca odbleske ka meni, a njih je progutala ta sablasna crvena tvorevina, zapremina, ta izmena prostornosti, taj procep u svemu što se može shvatiti kao mesto – padale su mi na pamet razne kombinacije reči, a da više nisam bio siguran da li je to moja sinoćna crna dama izgovorila, ili je to samo moj neumorni pastiš njenog pregnantnog mutno-dubokog izražavanja. Zaista, bio sam na čudan način privučen tom građevinom, za čiju estetiku ne bih mogao naći ni reč pohvale. Neodoljivo sam želeo da uđem, da sagledam unutrašnjost tog grotesknog minimalizma, tog nemogućeg obličja koje se ukazivalo. Tada još jasnije začuh njene reči: „Ne zadržavaj se oko gradilišta i ne bavi se ničim što ima veze s nekretninama“. Moram priznati da sam osećao sve veću jezu i strah. Osvrtao bih se na šumove koje su pravili insekti ili miševi koji su protrčavali u blizini. Više puta sam prekorio sebe kako sam smešan, ali se najzad ipak strahovito trgnuh kada začuh dahtanje iza sebe. Jedan pas je velikom brzinom projurio na tridesetak metara iza mene i iskočio kroz otvor prolaza u gustu travu. Činilo se kao da me ne vidi ili ne obraća pažnju na mene. Ono što me je zaista do krajnosti šokiralo bilo je to što je pas trčao nepogrešivo usmeren upravo ka onoj zgradi koju sam do tada posmatrao. On bez dvoumljenja dođe do ulaza i sjuri se uza stepenice. Dalje nisam mogao da vidim.


    Posle nekoliko časaka, pred zgradom se zaustavi kombi. Zbog razdaljine i ugla pod kojim sam posmatrao nisam uspeo da vidim natpise na njemu, ali delovao je slično nekakvim bolničkim kolima. Pokušavao sam da preispitam sebe da li bi mi ova situacija bila toliko neobična da sam je video u drugom momentu, da nije bilo čitavog spleta okolnosti, ali pre svega mojih unutrašnjih doživljaja koji su joj prethodili. Nisam imao odgovor, ali srce mi je jako lupalo i kao prikovan sam gledao ulaz u onu zgradu. Ne znam koliko je vremena prošlo, rekao bih ne mnogo, kad videh kako dvojica koja su maločas izašla iz kombija sada iznose ono dvoje, muža i ženu, kako sam pretpostavljao. Pažljivo sam pratio i videh da dečaka nije bilo. Ni pas se nije pojavljivao. Oni žurno utovariše u kombi dva tela koja su izgledala sasvim beživotno i vratiše se u zgradu. Ipak, kada su nedugo zatim izašli, sa njima je bio samo onaj čovek koji je prvi put ušao zajedno s porodicom. Oni svi uđoše u vozilo i ubrzo mu nestadoše iz vidokruga. I dalje je sedeo, odupirući se sve snažnijoj želji da uđe i vidi tu građevinu iznutra. Još jednom se seti crne devojke, ali ovaj put ne samo njenih reči o zaobilaženju građevina, već i sopstvene želje da upozna njeno telo. To su te dve unutrašnjosti, ta dva enterijera koja se tako često povezuju – nasmešio se sam sebi i bi mu mnogo lakše, kao da sve to što se tamo događalo, te kretnje nekakvih sitnih figura, nisu stvarne, već samo umišljene, samo plod njegove fantazije, njegova obrada nekog beznačajnog događaja. Ispostavilo se one večeri, a zapravo bilo je to juče, ali kao da je mnogo mnogo dalje u prošlosti, ispostavilo se da se upoznavanje tela odvija negde sasvim drugde, a ne u telu. Pa zašto tako ne bi bilo i sa građevinama. Možda mu je ona zapravo namerno, njenom čudno snažnom intuicijom, zapravo baš to poručila. Ne moraš ući da bi znao šta je unutra. Ipak, zgrade i žene nisu isto, to je samo jedna lepa metafora. I ipak, mora se priznati, ne bi bilo loše ni istražiti skrivene kutke njenog tela. A ni te zagonetne prostorije u kojima se, po njenim rečima, vrše nezamisliva zlodela.

   
Toliko se duboko zamislio, da je tek kada su dečak i pas bili vrlo blizu, osvestio ko mu dolazi u susret.


    Dečak je vikao, rukama mašući prema zgradi i od svega sam uspeo da razumem samo to da pominje mamu i tatu. Pokušao sam da mu postavim nekoliko pitanja na engleskom, ali mali je bio suviše uzbuđen da bi me uopšte čuo. Ipak, i sam sam shvatio šta nije u redu. Roditelji su ubačeni u kombi u beživotnom stanju – da li su bili mrtvi ili onesvešćeni, to nisam mogao da razaznam. Dečak je verovatno planiran, ali je nekim čudom uspeo da izbegne njihovu sudbinu. Video je da su mu uzeli roditelje. Želi da juri za njima i da ih nađe. Pas je očigledno imao istu potrebu i u trenutku sam razumeo koliko je njegovo prisustvo srećna okolnost. Ipak, ja uopšte nisam poznavao teren. Posle kraćeg razmišljanja, stavio sam malog na bicikl i počeli smo da se vozimo, a pas je jurio pred nama. Uspeo sam da izvučem iz dečaka da mu je ime Tel. Kuca je Riks. Ja sam Deo, rekao sam.

   
Pokušavao sam da mislim brzo i intenzivno, ali stanje potpune distance, maločas naglo prekinuto njihovim dolaskom, a koje se kod mene uvek manifestuje tako što o sebi mislim kao o nekom drugom, potpuno me je otupelo. Pas će nas voditi prema tragovima, bio sam najpre uveren. Ipak, što sam više pokušavao da zamislim kako bi to izgedalo, sve sam više shvatao da to nije baš tako jednostavno ako su sa psom samo petogodišnje dete i potpuni stranac koji ne poznaje okolinu. Naravno, sledeća misao bila je – ona. Jedina osoba sa kojom sam ovde u kontaktu, za koju znam gde živi. Dala mi je broj, srećom. „Na petnaest kilometara od tebe sam, u kritičnoj situaciji. Potrebna je tvoja hitna pomoć. Da li možeš da dođeš?“ Odgovor nije stizao. Pošto nisam imao pametniju ideju, nastavio sam da biciklom pratim psa, koji je čitavim svojim telom dahtao, naizmenično se predavao gravitaciji a naizmenično se kretao nasuprot njoj, kao da su se delići njegovog krzna pri svakom poskakivanju rastavljali i pri svakom sletanju sastavljali u skladnu mišićnu celinu trka. Dečak se, nekako uglavljen ispred mene, ritmično truckao i ja ponovo, obgrljen tom animalno-detinjom telesnošću, potonuh u svoju hipnotičku unutrašnjost, koja je samo tražila za šta se može uhvatiti iz spoljašnjeg sveta.


    Sećam se beline njenog stomaka koji nikad nisam video. Da li je možda ipak nečega bilo, možda sam bio previše pijan, možda sam zaboravio. Ne, nisam je pipnuo. Dodira nije bilo. Otkud onda to tako jasno sećanje, taj miris, teško ga je odrediti, ali tako karakterističan, kao mešavina jake arome lipe i veoma udaljenih primesa neke hrane, pržene slanine ili komada mesa. Ne dovodim više u pitanje realnost svog sećanja. Toliko jako vidim i osećam da me ne zanima da li se to dogodilo ili ne. To se zbiva, upravo sad. Ugibam se uz njene potpuno raširene blede butine i čitavom usnom dupljom isisavam njihovu toplinu i vlažnost. Želim samo da utonem u dubok, beskonačni mrak tu između, da vidim šta je tu, kako je tu, da budem tu, možda ostanem tu... Njene dojke, bradavice su svuda po meni, moja koža više nije ništa osim nabreklih krvavih bradavica, osim vrelog isparenja zajedničke mase u kojoj čas nema čas ima mene i nje. Ipak zazirem od ulaska, možda prvo treba ući u zgrade i videti te užase, možda treba biti oprezan, možda su tu neki zubi, neki vrtlog, neko ždrelo koje usisava i zauvek odnosi ne moj ud, ne mene, već razum, postojanost, stabilnost... sve ono što se čini da u svom pustolovnom životu nemam, ali, avaj, kada je ugroženo, imam, imam možda jače nego ostali. Možda je tu opasno – talas blaženstva dok prodirem pokreće mi ruke i prste koji grabe šta stignu od njene gipke nabujalosti, dahtanje, šaputanje, stenjanje, možda je ovo opasno, kaži mi šta kriješ, šta ti daje toliku moć, primi me najdublje što možeš, grčim se i gubim čula, gubim sve, ne vidim, ne čujem, nema mirisa, ukusa, nema dodira. Bicikl leti, pas leti, malo dečije telo se priljubljuje uz mene u strahu. Nečija su se tela tako mešala da bi nastalo to novo biće koje sam tek upoznao, možda sam upravo bio njegov otac, možda je ona upravo bila njegova majka, umesto pravih beživotnih tela ka kojima jurimo. Šta li nas dvoje rađamo? Šta li je naše sinoćnje duboko ćutanje začelo?

   
U nekakvoj smo šumi. Tu su ulice i kuće, ali i gustiš, drveće, teško letnje zelenilo koje sunčevu jaru transformiše u hladno-plavičasto-sivkaste senke i kroz mrežaste opne propušta zračne šljokice. Među granjem se ukazuje razbokorena staklena zgrada. Crna, uglačana, nalik kubičnom svemirskom brodu. Naizgled bez otvora, bez ulaza. Oko nje uredne staze i perfektni travnjaci, bez igde ikog. Pored, parking sa užarenim, ispoliranim automobilima. Mrštim se jer mi sve što pogledam vraća petostruku količinu bleska. „Gde si?“, stiže od nje. „Ne znam. U nekoj šumi, pred nekom staklenom zgradom,“ odgovaram. „Znam. Tu sam za petnaest minuta. Ne ulazi.“ Paralisan, čekam, dečak nešto govori psu, pružam im kreker, bez mogućnosti da se makar začudim što sam ista ona osoba koja je do pre nekoliko časaka bila u vrhuncu grča, da se zapitam da li sam isti onaj čija je fantazija u kontrakcijama upoznala svoje lavirinte. Čitave dvorane sopstvenih uživanja i strahova su se otvorile, a sada, samo jednim pogledom na tu staklenu tvorevinu, zbrisane su.


    Tel drži Riksa za ogrlicu, diše brzo, vuče ga, vrpolji se. Riks oseća toliko snažan miris Telovih roditelja i toliko nezadrživu želju da pojuri niz tu padinu do velike zgrade koja se vidi nedaleko od njih. Ali, riđi bradati čovek koji je sa njima ne da mu da mrdne i, kada Riks počne očajnički da cvili i otima se Telu, sam preuzima ogrlicu i šapuće mu nešto na uvo. Prijatan miris ima taj čovek, i fini, hrapav glas. Zvuči drugačije od ljudi koje zna. Ipak, Riks je izbezumljen, otima se, povremeno bolno zalaje. Tel nešto govori čoveku, tužan je i plače, miluje ga po glavi i leđima i gladi mu dlaku. Teši ga, ali i sam je prepadnut. Čovek je dobar prema Telu. Stavlja mu ruku na rame, što često radi i Telov otac i to kada je dobro raspoložen. Ne viče ni na jednog od njih. Zadihan je, ali smiruje njih. On i Tel govore na različit način, kao da pokušavaju jedan drugog da razumeju, ali ne uspevaju. Čovek nešto pokazuje rukama. Tel se pripija uz Riksa i ostaje da čuči pored njega, plačući i dalje tiho. Tako ostaju dok se ne pojavi žena. Riks laje na nju jer, još pre nego što se pojavila mogao je to da oseti, ona sasvim sigurno nije Telova mama. Žena se uopšte ne uznemirava zbog njegovog laveža. Pruža mu ruku da je onjuši dok nešto razgovara sa čovekom, a onda i s Telom. Ona govori različito kada se obraća jednom i drugom. Mazi ga po njušci i govori mu nešto šaputavo. Ima glas koji ne može da se ne posluša. Puštaju ga i najzad može da prati miris dalje. Kreću prema zgradi.

   
Čika je izgleda stvarno dobar, ali priča samo engleski i ne razumem ga baš. Pratili smo Riksa dok nismo došli do neke ogromne zgrade. Riks je užasno cvileo i bio sam siguran da su mama i tata tamo, ali čika odjednom nije hteo dalje. Pomislio sam da je i on neki kriminalac i počeo sam jako da plačem što više nisam sa mamom i tatom, a oni su sad sigurno tamo vezani i sa zapušenim ustima. Verovatno će me kidnapovati i neće mi dati nijednu igračku. Možda hoće da me razdvoji od Riksa i da mi ga preotme. On je stranac, to znam jer ne razume naš jezik, a čuo sam da neki stranci čak i jedu pse. Šta ako hoće da pojede Riksa! Bolje da me odmah ubije ako to planira da uradi. Ipak, čika me ne udara, čak me tapše po ramenu i nešto tiho govori. Stavlja prst na usta i pokazuje na Riksa. Shvatam da hoće da budemo tihi i da Riks treba što manje da cvili. Možda ima neki dobar plan kako da spasemo mamu i tatu. Pošto sam se umorio od plakanja, sednem pored Riksa i smirim ga koliko mogu. A šta ako više nikad ne vidim mamu i tatu? Šta ako su umrli još tamo u stanu kad su pali? Šta ako su kriminalci hteli da ukradu sve moje igračke iz kofera i da ih odnesu nekoj zloj deci?


    Dolazi neka teta. Lepa je i zna naš jezik. Sa čikom priča na engleskom i onda mi prevede. Kaže da je najbolje da Riks i ja budemo što tiši i da ću im najbolje pomoći da nađu mamu i tatu ako ga smirujem. Rekla je i da moram da budem hrabar jer je ovo jedno strašno opasno mesto. Da smo Riks i ja potrebni i da ćemo ići sa njima, ali da moramo da budemo superheroji. A to znači da slušamo šta njih dvoje kažu i da ne vičemo, ne plačemo i ne cvilimo jer tako mogu da nas otkriju. Riks je vrlo pametan pas, ali nije dresiran za potragu. Zato moram da pazim da se ne udaljava mnogo od nas. Krećemo prema zgradi. Ovo liči na neku igricu, ali nije. Držim Riksa za ogrlicu da ne bi išao prebrzo.

   
Konačno se pojavila. Jedva sam izdržao čekanje sa detetom koje plače (iz potpuno razumljivih razloga) i psom koji stravično cvili i grebe zemlju (takođe iz lako pojmljivih razloga). Ipak, to što su oni bili stvarna bića, pored mene, a ne samo unutrašnje figure moje napetosti olakšalo mi je da ostanem koliko-toliko pribran. Smetnju je pravila i jezička barijera. Mali je znao na engleskom da kaže „mama, „tata“ i „pas“, ali nije umeo da sklopi rečenicu, a ni da razume moju. Snalazio sam se uz pomoć gestova. Taman kad sam uspeo da ih primirim, zaškripao je njen automobil, crn, naravno. Zakočila je kao da se spustila na aerodromsku pistu. Kojom li je brzinom morala da vozi da bi se ovde stvorila tako brzo, pomislio sam.


       
„Budi što kraći,“ zapovedila je. Ispričao sam kako sam prisustvovao odvoženju dečakovih roditelja sa gradilišta i kako nas je pas doveo tu. Klimnula je kao da je sve bilo samo po sebi razumljivo. „Verovatno je već kasno, ali možemo pokušati da siđemo,“ rekla je i bez daljih objašnjenja okrenula se psu, pružila mu šaku da je omiriše, a zatim, po nekoj meni još nejasnoj hijerarhiji, i dečaku. Pomilovala ga je po kosi i rekla nešto na njihovom jeziku. Slušao sam njen glas koji je zvučao kao pucketanje najdubljih slojeva jesenjeg lišća, uz lomljenje grančica napadalih preko njega. U trenutku sam se ceo slio u taj zvuk, čije mi je značenje, srećnom okolnošću, bilo toliko nepoznato da sam svu svoju bezobličnu unutrašnju stihiju mogao da smestim u taj kalup egzotičnih glasova.


    Nije čekala da zatražim objašnjenje. U njenom maniru, bacajući samo povremene kratke poglede ka meni, izbacujući dim iz cigarete koju je zapalila u pokretu, neverovatno spretno, predočila mi je činjenice koje je smatrala ključnim. Stvari su počele da se povezuju. Iako sam mislio da je studentkinja, ona je zapravo već nekoliko godina radila kao arhitekta na različitim projektima. Bavljenje doktorskom disertacijom prekinulo je nerazjašnjeno ubistvo njenog mentora, inače glavnog projektanta zgrade ka kojoj smo se upravo kretali. Ubrzo je bila pozvana da učestvuje u izradi plana za novo naselje čiji je investitor bio meni već poznati Re place. Zahtevi i ophođenje poslodavaca prema njoj bili su neobični i sumnjivi. Funkcionalnost građevina ih nije zanimala. Imali su bizarne estetske vizije. Osećala se kao da pravi kulise za snimanje filma, a ne naselje u kome će neko živeti.

   
Bili smo već sasvim blizu. Prekinuvši glavni tok svoje priče, objasnila mi je da je u zgradi koja je pred nama smeštena velika firma za pravljenje video-igara. Bio sam zapanjen. „Onda tu slobodno možemo da uđemo?“, pitao sam. „Ne,“ odgovorila je. „Ono što nas zanima verovatno se odvija u nekim skrivenim prostorijama. Možda u podrumima. A možda i svuda pomalo.“ I dalje nisam razumeo. Rekla je da će mi detalje objasniti kasnije, a da će sada ona ući prva, zatim će doći po dečaka i psa. Objasnila je kratko malom Telu kako će se uskoro vratiti i kako on i Riks moraju da budu strpljivi, a ja sam ostao živaca prenapregnutih do ludila. Opet ostajem izvan, opet sam napolju, opet sam posmatrač bez pristupa nekoj vrhunskoj tajni. Opet je tako malo falilo da mi sve bude otkriveno, a ostao sam samo zagolican. Da stvar bude gora, ne znam da li će neko naići i samo me pokupiti zajedno sa bespomoćnim detetom i psom. Ne znam kako i od čega da se branim. Njena uska crna figura se gubi u staklenom ždrelu, a ja sam ostavljen sa sivom maglom u glavi da drhtim i nagađam šta može biti sadržaj čitave ove avanture čiji je smisao toliko zapreten da mi se čini da je potpuno besmislena.


      Brže nego što sam očekivao, ona se vraća i bez reči odvodi Tela i Riksa, a meni, uz kratak i prodoran pogled, kaže samo: „Čekaj nas, ali budi neupadljiv“. Besan, uplašen, zbunjen, a uz to i dalje opčinjen njenim prisustvom, pribijam se uz stakleni zid zgrade i krećem se jednim malenim kanalom ka njenom zadnjem delu. Sakriven velikim brojem stabala, sedam na beton. Kroz staklo vidim programere i programerke u kancelarijama kako sede za računarima, zagledani u svoje brojke, sa ogromnim šoljama kafe. Primećujem da je jedno drvo ispred mene kajsija puna plodova. Ustajem i uzimam ih nekoliko. Gladim i pritiskam njihovu mekanu površinu, blago ih gnječim da proverim koja je najzrelija. Zagrizam i isisavam slast prve koju sam odabrao. Setim se kako sam ih kao dete uvek otvarao i proveravao da li se u unutrašnjosti nalazi crv. Osećaj gađenja kada pomislim da možda ne znajući jedem to ljigavo biće uvek mi je kvario uživanje. I sada otvaram kajsiju. Čista je kao sluzokoža, pada mi na pamet poređenje, ali ne uspevam da smislim na koji deo tela najviše podseća. Biće da je kajsijina unutrašnjost neki skup svih sluzokoža koje se na telu, muškom i ženskom, ljudskom i životinjskom, starom i mladom, mogu naći. Žvaćem je polako, kao da nikada, zaista nikada do tada nisam jeo kajsiju. Kao da osećam curenje njenog soka u želudac, ulazak njenih šećera u krv. I ono što je maločas činio zvuk nepoznatog jezika, sada čini ukus. Nalet ogromne energije me obuzima i sve uskovitlane emocije u meni postaju taj nežni, do krajnosti prefinjeni fluid koji je nahranio moj organizam. Zatvaram oči i zamišljam da sam kajsija. A da li se može biti samo plod, pitam se. A ako bih bio drvo kajsije? Uvek na istom mestu, bez mogućnosti kretanja, bez svih čula za koja znam. Kako se može biti bez čula, pitam se i prisećam ponovo trenutka kada sam bio, iako se to nikada nije dogodilo, u njoj. Da li je čitava ona pomama čulnosti, to neverovatno nagomilavanje uzdaha, elastičnosti, obline, cvetno-jestivog mirisa i ukusa kože bila potrebna samo da bi se u jednom beskrajnom trenutku izgubila sva čula, da bi se postojalo na način možda sličan drvetu? Mislimo da drvo postoji zbog plodova koje jedemo. Ali šta ako plodovi postoje da bismo razumeli drvo, da bismo ga primetili...

   
Otvaram sledeću kajsiju i sav osećaj blaženstva namah biva zamenjen gnušanjem i grčenjem želuca. Crv. Nastavljam da piljim u njega dok se grči, toliko tupo zagledan, toliko nemoćan da išta shvatim, da mi preostaje samo da odustanem od sebe, da zamislim kako je tom biću koje je ušuškano jelo i gojilo se, a onda je odjednom, neočekivano, nekom ogromnom rukom, u svojoj golotinji izloženo svetu. Bi mi žao i pomislih kako možda treba da ga pojedem, svesno, bez obzira na sve što moja utroba o tome misli. Da ga pojedem zajedno s kajsijom čiji je postao deo. Jer, šta je u njemu, nego isti ti sokovi kajsije? Zašto je voćka ukusna, a on gadan? Gledam i, bez želje da išta učinim, samo zatvaram kajsiju i spuštam je na travu. Neka je pojede neki pas. Možda Riks, kada izađe. Kao neko strano telo, kao neko golo kožno biće, malena ružičasto-narandžasta kajsija leži u travi. Šta me nagoni da toliko putujem – dolazi mi prvi put jasno pitanje odnekud. Da li čekam crva dok otvaram i otvaram nove plodove, zavirujem u uvek različite kulture, slušam zvuke različitih jezika i narečja? Ili čekam neko jezgro koje će mene potpuno obujmiti, iz kojeg više neću želeti da izađem, koje će u sebe sažeti sok svih prethodnih putovanja i iskustava? Da li čekam da mi neko pokaže ono što već tako dobro znam – da, koliko god bilo kajsija, svaka ima košticu, a unutra, u njoj, uvek je jezgro. Nemam više kuda da putujem. Poznanstvo sa njom sve je promenilo. Ne znam šta ću raditi. Ali znam da više nemam šta da tražim. I šta god da se desilo unutra, u tom staklenom oklopu, ne zanima me, želim samo da njih troje izađu odatle i da ih vidim sada, posle ove kajsije.


      U tom trenutku podižem glavu i vidim da mi se približavaju. Na njenom licu ne očitava se ništa osim već poznatog dubokog pogleda. Dečak je rastrojen. Pas pokunjen. Čekam da ona progovori. Kasno je, kaže. Mali je pošteđen scena, ali zna istinu. Onoliko koliko može da prihvati. „Zaboravljaš da ja ne znam tu istinu,“ primećujem. „Roditelji su pretvoreni u meso, oni su već zamrznute šnicle koje odlaze na kaganske trpeze,“ odgovara ona ledeno promuklo. Prvi put čujem gorčinu u njenom glasu. Iako je maločas moja radoznalost katarzički preobraćena, ipak sam preneražen. Znao sam nešto malo o kaganima, mada priznajem da nisam u potpunosti verovao u brojne mitove o takvoj grupaciji. Ono što sam načuo je da su to radikalni vegani koji smatraju da čovek sme jesti samo meso drugih ljudi jer jedino ljudsko biće može dati svesno pristanak da bude pojedeno, ukoliko nesrećnim okolnostima izgubi život. „Možeš li da objasniš o čemu je ovde reč?“, pitam. „Da,“ odgovara ona, „i počeću od sebe. Bila sam kaganka. Iznutra poznajem funkcionisanje te zajednice. Kažem zajednica, jer ona zaista, putem različitih mreža, postoji. Kao neko ko je čitavog života bio sa životinjama, odvikla sam se od mesa i životinjskih proizvoda vrlo rano. Vegani su, naravno, prvi na udaru kagana. Pošto stavljaju logiku iznad osećaja morala, oni smatraju da je biti vegan samo korak, stepenik do punog ostvarenja, a to je, naravno – kaganstvo. Ne želim naširoko da obrazlažem njihovo perverzno rezonovanje. Ukratko – ljudi su izmislili masovnu produkciju hrane, ljudi su izmislili industriju mesa, jaja, mlečnih proizvoda, ljudi su i shvatili da su druga bića slična njima i da pate kada se drže u lošim uslovima i ubijaju, pa onda – ljudi treba i da daju svoje meso. Ne da budu nasilno ubijeni, već da pristanu da se, pošto izgube život, njihovo meso, ukoliko su zdravi, iskoristi za ljudsku ishranu. Jedini način da prestanemo da proždiremo bića koja ne mogu da se zaštite od nas niti da pristanu na sudbinu koju im dodeljujemo jeste da pokažemo da možemo da se žrtvujemo i damo sopstveno meso. Ionako naša tela bivaju pojedena i darovana crvima, zašto da ih onda ne darujemo drugim ljudskim bićima? Kada bi svi pristali na to, bilo bi dovoljno mesa za čovečanstvo. Oni koji mogu da jedu samo biljke, neka jedu, ali kako i je i proždiranje biljaka povezano sa ubistvom i osakaćenjem drugog, nesvesnog bića, mnogo je viši stepen dati sebe. Kao što vidiš, zvuči logično. Uz dobru retoriku i bogate fondove, postaje vrlo zavodljivo i prihvatljivo čak i veoma inteligentnim ljudima. Jedenje ljudskog mesa se shvata kao progresivno, kao liberalno, kao nešto što neprosvećena većina ne može da shvati. Glavni problem sa kojim se kagani suočavaju je tabu, unutrašnje gađenje koje čovek oseća. Da bi to uklonili, imaju, paradoksalno, čitavu etiku amoralnosti. Tabu se preokreće i tu se vešto manipuliše sa veganstvom. Umesto zabrane ljudskog mesa, preuzima se vegetarijansko-veganska zabrana životinjskog. U jednom trenutku sam pristupila tome i znam da ti neće biti lako da me gledaš pošto ti kažem da sam i ja jela ljude. Moj pogled na telo, na ljude, na život se promenio sa tim iskustvom. Vremenom sam se distancirala. Vratila sam se na veganski način ishrane, ali sam formalno ostala u zajednici. Međutim, desio mi se Re place. Uvidela sam da naselje u čijem sam projektovanju učestvovala ima veze sa nestancima pojedinih ljudi. Nije bilo dokaza, ali znalo se. Tela nikad nisu nađena. Odmah sam razumela zašto. Da stvar bude očiglednija, u priručnicima o savremenim materijalima došla sam do informacije da najnovija tehnologija za izradu izolacije ima sastav veoma sličan ljudskim kostima. Nešto čega ima u kostima ubacuje se u zgrade. Pogađaš, investitori su insistirali na tome da koristimo taj materijal, iako je vrlo kratko u upotrebi i arhitekte ga izbegavaju jer njegova svojstva nisu ispitana u praksi. Prednost je što je neobično tanak, lagan i elastičan. Kada sam sve povezala, a zatim uvidela i da je moj profesor ubijen jer je, očito, previše znao, istupila sam iz kaganske zajednice. To je samo po sebi retkost i odmah sam bila podvrgnuta sumnji i podlim sistemima nadzora. Sve što se u mom stanu govori i događa, čuje se i vidi. U to sam se više puta uverila. Sve što započnem, osujećuje se.“

   
Ostao sam bez reči. U sebi sam povezivao sve što ona nije izgovorila do kraja. Re place gradi naselje duhova, tu dovlači tobožnje kupce, koje zapravo ubija i prodaje njihovo meso, dok kosti pretvara u izolacione materijale. Korporaciona logika vešto izbegava kagansko zagovaranje nenasilnosg iskorišćavanja tela koja su već izgubila život i ide korak dalje ka svojim interesima. Planski obmanjuje i ubija, gradeći savršenu mašinu za nagomilavanje profita. Uzećemo vam novac, ubićemo vas, zatim ćemo vaše posmrtne ostatke iskoristiti do poslednje ćelije da izgradimo čitavu industrijsku granu. Naravno, deo novca dobiće sve one institucije koje bi po zakonu morale da nas kazne i strogo osude. Gledam naše odraze u staklu te zverske građevine, trudeći se da poverujem da je sve što sam čuo realnost. „Hoćeš da kažeš da se to kasapljenje događa ovde? Da je ova firma za pravljenje video-igara zapravo ujedno i klanica i da to baš niko od ovih momaka i devojaka unutra, dan i noć zagledanih u ekrane, nije primetio, ili bar naslutio?“ „Da, klanica je ovde. Ali sada sam prvi put do kraja shvatila kako to funkcioniše. Dečak mi je rekao nekoliko rečenica koje je čuo od radnika. Riks nas je doveo do metalnih zidova za koje sam sigurna da su hladnjače. U sve prostorije se može slobodno ući. Krvi, maljeva i sečiva nema nigde. U pitanju su ogromne, pametne mašine u kojima se uspavana tela trenutno zaleđuju, a zatim u takvom stanju dalje obrađuju. Radnici pritiskaju dugme i vode evidenciju. Niko ne prlja ruke. Ni kapi krvi. Krajnji proizvodi, to znam sigurno, izgledaju kao svako parče svinjetine ili junetine koje možeš da vidiš u prodavnici. Vakumirano, sa rokom trajanja, bez ikakve oznake identiteta onoga ko je tu... uložen.“


    Dok smo razgovarali, Riks je već pronašao kajsiju i sada ju je žvakao, i dalje sa potištenim izrazom, spuštenih očiju iz kojih samo što nisu potekle suze. Ona je rekla nešto dečaku na njihovom krckavo-šuštavom jeziku, dodatno mu tepajući i na njegovom licu se pojavio izraz nalik smešku. „Ne moraš da mi prevodiš,“ rekao sam i zagrlio ih oboje. „Život ovog dečaka je čudo,“ odgovorila je ona, iako to nije zvučalo kao odgovor na moje reči.




︎ Završni odlomak priče Jane Rastegorac Vukomanović, 2021.