Razgovor sa Žarkom Aleksićem
![]()
![]()
![]()
“Režim snova – REM“ Žarka Aleksića je prva izložba koju smo bili prinuđeni da odložimo zbog globalne vanredne sitacije vezane za pandemiju virusa Covid 19. Izložba je trebalo da bude otvorena 16. marta i bilo je uzbudljivo par dana pred samu postavku shvatiti šta se dešava oko pandemije, pretpostaviti razvoj situacije i odlučiti kako postupiti obzirom na to da bi autor Žarko Aleksić trebalo da doputuje iz Beča gde živi i radi. Tih dana situacija se menjala iz trenutka u trenutak i posle mnogo pregovora i razmena informacija shvatili smo da bi Žarko u najmanju ruku mogao ostati blokiran u nekom međugraničnom, međustatusnom prostoru i rešili smo da izložbu odgodimo. Kao i ostatak izlagačkog programa, na neodređeno vreme. Novonastala situacija, pandemija, izolacija i razne vanredne mere koje radikalno utiču na naše živote su povod da otvorimo razgovore sa umetnicima koji su, za sada, sprečeni da svoj rad prezentuju fizički, u izlagačkom prostoru.
O čemu se radi u Režimu snova? Šta je tema / fenomen koji želiš da istakneš?
REM - Režim Snova je igra reči koja trostruko upućuje. Odnosi se na rem fazu sna (rapid eye movement, faza sna u kojoj sanjamo), kao i na REM (Regulatorno Telo za Elektronske Medije). Treći aspekat značenja Režim Snova neka ostane naša mala tajna. U većini radova sam i subjekat i objekat istraživanja, da ne kažem eksperimentisanja. Kako se u svojoj praksi bavim najrazličitijim stanjima i aspektima svesti, i ovde se bavim spavanjem i još preciznije sanjanjem. U konkretnom radu se bavim pitanjem kontrole u kognitivnom kapitalizmu, kao i pitanjem uslovljenosti mišljenja i snova. Drugim rečima, time kako dnevni spoljašnji stimulusi utiču na našu subjektivnost, na snove, kako u bukvalnom, tako i u prenesenom značenju.
Predstavi se. Čime se baviš, gde radiš, kako radiš, šta te interesuje i zašto si tu gde jesi (Beč, Univerzitet)?
Moje ime je Žarko Aleksić, rođen sam u Knjaževcu na Zadušnice 1985. godine. Živeo sam u selu Štrbac, zatim u Knjaževcu, pa u Nišu, Beogradu i trenutno u Beču. Studirao sam filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, zatim Akademiju Likovnih umetnosti u Beču (klasa profesora Martina Gutmana), gde sam i radio kao student asistent. Tokom zimskog semstra 18/19. sam uređivao i vodio predmet koji se zove Umetnost i Kognitivne nauke. Od aprila 2020. radim na Univerzitetu za Primenjenu Umetnost u Beču na departmanu za Umetnička Istraživanja (Artistic Research). Odnosno, radiću ako svet nastavi da postoji nakon krize, jer sam ugovor potpisivao u jeku samo-izolacije. Što se tiče interesovanja, spektar je širok - mentalna stanja, jezik, odnos imaginacije i percepcije, neuroplastičnost, mada sam u poslednje četiri godine fokusiran na svojstva i karakteristike svesti, naručito na subjektivnost, jedinstvo (unity) i intencionalost.
Kako bi izgledao tvoj rad da si ostao u Srbiji? Da li se osećaš povlašćeno obzirom na to da si s jedne strane na izvoru uvek bizarnih tema društvene realnosti u Srbiji a sa druge, ipak realizuješ radove u boljim produkcijskim uslovima?
Krucijalna odluka u mom životu upravo jeste činjenica da sam odlučio da napustim Srbiju, pritom nisam bio fasciniran odlaskom, već sam sistematski onemogućavan da se bavim onim čime sam smatrao da treba da se bavim. Takve tužne priče možda tematizujem u nekoj od izložbi u budućnosti, pošto mi je institucionalna kritika kink još iz mlađih dana, s tim što sam u međuvremenu naučio da budem uporan. Što se tiče produkcije, ovde je možda bitno spomenuti da čak ni taj tabu (pitanje novca) nije bio tema, već pre svega bol u kurcu i sistematsko privatizovanje javnih institucija i diskursa, gde samo prijatelji, braća, sestre, rodbina mogu da participiraju u raspodeli ionako malenog kolača. Nepotizam hard core version.
Pitanje povlastica i privilegija je jako kompleksno i ne bih sad ovde razglabao i relativizovao. U Beču svakako jesu neuporedivo bolji uslovi, kako u finansijskom, a posebno u infrastrukturnom smislu, što je u mom slučaju značajno budući da svoje radove često realizujem u saradnji sa naučnicima/naučnicama i laboratorijama. Sasvim sam siguran da svoju praksu ne bih razvio da nisam došao ovde. Ali pazite, ja sam otišao na fakultet, bez da sam prethodno poznavao bilo koga na deparmatnu za psihologiju Bečkog Univerziteta. Bez da su me mama i tata najavili, pokucao sam na vrata, oni otvorili i saslušali šta sam imao da kažem i da pitam, a posle toga smo i realizovali zajedničke projekte u njihovim laboratorijama na čemu sam im beskonačno zahvalan. Drugim rečima, u Beču mi je data prilika. Što se tiče samog dolaska u Beč, nažalost sam bio primoran da pravim kompromise u životu, ali ne i u umetnosti. Ako sam na nešto ponosan, to je da u dalekom Beču nisam pristao na okoštali diskurs i sliku postjugoslovenskog umetnika. A bio sam u prilici da se samo-egzotizujem, a i jako bi mi lepo pristajale linije prestižnih institucija u CV-ju, ali jebiga, teško mi je da nad mrtvim telom Jugoslavije pokušavam da iscedim i poslednju trunku simboličkog kapitala. Što se tiče bizarnosti društvene zbilje u Beču, jedino se računa koliko duboko želiš da zagrebeš noktima, za razliku od recimo Beograda, gde je takoreći dostupna na izvol'te.
Tvoj rad je na granici umetnosti, društvene teorije i naučnog eksperimenta. Kako bi definisao segment egzistencije koji pokušavaš da predstaviš, opišeš, problematizuješ?
Moja multidiciplinarna umetnička praksa je bazirana na ispitivanju svesti, mentalnih procesa i AI (veštačke inteligencije) , u odnosu na socio-politička pitanja kognitivnog kapitalizma (sticanje znanja, obrazovanje i dematerijalizovani rad), kao tzv. nadzorni kapitalizam (surveillance capitalism), koji se ogleda u prikupljanju biomarkera iz različtitih „naučnih uređaja“ za merenje i prikupljanje podataka sa društvenih mreža kao njihova analiza i predviđanje na osnovu njih. U drugu ruku, uzimajući u obzir neurobiološke i napore u kognitvnim neuronaukama, moja praksa adresira personalizovanu fenomenologiju ispitivanja vlastitih stanja svesti. Problem odnosa duha i tela (svesti/mozga), njegove strukture i karakteristike elaboriram u aproprijaciji znanja i metodolgije (EEG, neinvazivna stimualcija mozga TMS, tDCS, fMRI), produkovanih unutar oblasti filozofije duha i empirijskih rezultata naučnih istraživanja koja dodiruju oblasti percepcije, imaginacije, jezik, pamćenje, pažnju, rezonovanje i emocije unutra nervnog sistema. Odnos između ova dva aspekta moje prakse ogleda se međusobnoj povezanosti psiholoških i ekonomskih stanja, sa sinapsama kao glavnom valutom u eri kognitivnog kapitalizma.
Kako bi opisao interdisciplinarnost i način na koji se njom baviš? Koje su prednosti i mane umetnosti u odnosu na nauku i obrnuto?
Pokušavam da budem kritičan prema tom generičkom odnosu, gde umetnici često koriste naučni diskurs, da ne kažem ključne reči, zalepljene za svoja dela bez razumevanja koncepata i bez kritičkog odnosa (ili uz površno kritički odnos), kako bi se bavili kvantnim kompjuterima, antigravitacijom, ili sekvencijacijom ljudskog genoma.
Naučnici, sa druge strane, žele da koriste umetnost kao alat za komunikaciju naučnih dostignuća ili za dizaniranje tabela i ilustraciju teorija. Verujem da ovaj način „saradnje“ duboko trivijalizuje jednog ili čak oba činioca u ovoj jednačini, kao i da postoje fundamentalne razlike između umetnosti i nauke koje se ne ogledaju samo u spektru subjektivno–objektivno, već još uočljivije, da iskoristim distinkciju iz lingvistike, na razliku između deskriptivnih i performativnih iskaza. Dok nauka pokušava da opiše svet i nađe najmanje zajedničke sadržaoce za naizgled različite fenomene, umetnost je performativna (ne u smislu performansa), koja ne samo da opisuje svet, već ga konstituiše, konstruše i menja. U ovako skiciranom odnosu, postoje polja preklapanja gde je autentična saradnja moguća. Moj „program“ nudi međusobnu eksploataciju. Ispitivanje fenomena svesti koji je suštinski subjektivan, pa stoga i jako interesantan za umetnosti, a s druge strane empirijska nauka koja pokušava i investira ogromne napore i sredstva u razumevanje ovog najmisterioznijeg misterioznog fenomena. U preseku ova dva istraživačka puta nalazim se ja kao subjekat i objekat istraživanja, čime ova paradoksalna pozicija budi radoznalost i nudi mogućnost za brzo prelaženje iz prvog u treće lice i obratno, a koje je sadržano u jednoj osobi. Treperavost misli tako svojstveno šizofreniji. Zapravo, mislim da nam je pre svega neophodan kognitivni prekoret, novi način mišljenja, jer okoštalost kako u mišljenju (kada kažem mišljenje ne mislim samo na rezonovanje, već na celokupan unutrašnji mentalni život, tok svesti, mentalne slike itd.), tako i u teoriji i umetnosti, ne dopušta da se ide korak dalje. Posmatrajući mere koje vlade širom sveta uvode pod izgovorom kontrolisanja epidemije, svedočimo fragilnosti granice između demokratskog i autoritarnog društva. Čini se da vodeći intelektualci današnjice, poput Agambena ne uspevaju više svojim konceptima da obuhvate stvarnost. U tom smislu, simptomatična je i izjava Leva Manoviča: „I trust scientists, not armchair thinkers today.“ Njegova predviđanja vezana su za važnost digitalnih humanističkih nauka, računarskih društvenih nauka i srodnih paradigmi u budućnosti.
Misliš li da će i granice između umetnosti, kritičke teorije i nauke postajati sve fragilnije?
Teorija je postala metafizika našeg vremena, i ako dogmatski ne poznaješ koliko anđela stane na vrh čiode budeš izopšten iz ekipe. Bojim se da će humanističke discipline, ako se nešto ne preduzme jako brzo, biti iskorenjene sa univerziteta, što se zapravo postepeno i dešava, i deluje zastrašujuće. No, intelektualci perpetuiranjem postmodernističkog diskursa, gde nema jasnog čak ni arbitrarnog kriterijuma koji se kreiraju ad hoc, a i kako vi rekoste nemogućnost podvođenja realnosti pod svoje pojmove (kao i okolnosti, konteksta) može da se dešava samo u zatvorenom da ne kažem izoliranom sistemu u kome su novačana sredstva već obezbeđena, a magično mišljenje jedini validan argument. I opet se vraćamo na pitanje moći odlučivanja. Nažalost, na to nije imun ni naučni diskurs. Bez obzira na to što naučnici žele da veruju u objektivnost svojih nalaza, ipak ima mnogo skrivenih parametara i zavučenih rukavaca. Recimo, sama relevantnost nekog naučnog pitanja može biti produkt ideologizacije. Na kraju, smatram da naočare ideologije uvek nosimo, samo je pitanje koje su marke i da li smo svesni da ih imamo. Poprilično je jednostavno pozivati se na neprihvatanje trenutnih mera iz udobnih teoretičarskih fotelja, kada znate da vam je zbog statusa i zdravstvenog osiguranja obezbeđena mehanička ventilacija. Lako je biti neoliberalan kada su uslovi „slobodnog“ tržišta na vašoj strani, pa tako „odgovornost“ postaje reč za kapital sagledan u imunom sistemu pojedinca. Drugo, zdravstveno stanje pojednica i komorbiditeti jasno mogu da se koreliraju sa ekonomskim stanjem, pa je tako medicinski ujedno i klasni problem. Drugim rečima, imate mnogo veće šanse da umrete ako ste siromašni, ne zbog toga što korona pregledava novčanike i bankovne račune, nego zbog sistematski lošijih životnih uslova. Ovde je možda dobro spomenuti i drugu stranu neoliberalnog spektra (za razliku od ovog koji se poziva na imunitet krda). #stayfuckinghome iako obložen humanističkim idealima solidarnosti, neuspeva da sagleda da postoje i oni/one koji/koje ne mogu da priušte privilegovanost rada od kuće kao menadžersko/kreativna klasa, ili gubljenje posla i nemogućnost da se plate otvoreni računi i nahrane deca. Smatram da će ova kriza skinuti umetnike i umetnice sa trona etičkog arbitra, koji je taj kreativni sektor tako bogobojažljivo čuvao. U narednom periodu će se videti koliko će solidarni isti ti umetnici zapravo i biti, kad treba da se dela tu, a ne negde tamo sa sigurne fizičke i monetarne distance. Simptomatično je recimo da epitomi radikalnog američkog akademizma zdušno podržavaju neoliberalne agende svog predsedničkog kandidata bez obzira na očito opadanje njegove kognicije, a protive se kandidatu koji je za univerzalno zdravstveno osiguranje i oprost studentskih dugova. Ljudi su odavno izgubili poverenje u intelektualce jer su ih ovi prodali za tzv. auru autonomije, a ekonomski teret krize opet će nositi sirotinja.
Obzirom na to da se i u ovom i u nekim prethodnim, metodološki sličnim radovima baviš relevantnim pitanjem uticanja na svest pojedinca i kolektiva, kakve pretpostavke i slutnje imaš o stanju svesti ljudi posle drila „izolacije i potencijalne zaraze“?
Nisam epidemiolog, niti psihijatar, niti baba Vanga ali mogu da pogledam. Naravno, predviđanja ovog tipa nisu zahvalna, a s druge strane mogu da budu trivijalna naručito kada se uzme u obir da nemamo dovoljno podataka, a heuristički modeli lako mogu da podlegnu kritici. Takodje ekspreiemtni se zapravo izvode u strogo kontrolisanim uslovima, pa time i fundamentalno različiti od načina predviđanja u oblastima koje se tiču društva, plus svako drugačije reaguje na zadate uslove, ali bez obzira mogu se primetiti javno dostupni obrasci da ne kažem političke tendencije. Naivno verovanje da će nas sada kada je čak i Boris Džonson uvideo da postoji društvo, a ne samo pojedinci, ova kriza neminovno odvesti u komunizam, može da bude i kontraproduktivno. Pod izgovorom normalizacije, neke od odredbi iz vanrednog stanja mogu ostati kao mere predostrožnosti. Recimo, brojeve telefona koje su operateri širom Evrope predali vladama, će neko obrisati posle pandemije? Ova pandemija je ponovo pokazala da su granice socijalni, pa samim tim i mentalni konstrukti. Iako zvuči paradoksalno što su se sve zemlje brže bolje zatvorile granice budućnost koja nosi još mnogo veće opasnosti i iskušenja može da bude savladana većim povezivanje, solidarnošću ali ne samo na nivou diskursa. Potreban je prevrat u mišljenju, jer to je domen spekulativnog kapitalizma našeg vremena.
Što se moje prakse tiče, slutnja kao stanje svesti zvuči zanimljivo. Za sada mene više interesuje pitanje kontrole, pre svega mišljenja, postavljanje moždanih implantata i kakve bi to efekte imalo na našu subjektivnost, kako bi naša poljuljana uverenost u slobodnu volju reagovala kada bi naše delanje bilo uslovljeno tim i takvim implantima i impulsima koji dolaze spolja. Kakav je osećaj kada verujemo da mi pokrećemo ruku, a u stvari je kontroliše neko od spolja? Pa osećaj je baš ovakav kakav sada imamo, da sve stvari držimo pod kontrolom, u tome je i moj najveći strah. Možda će instruktori za lični razvoj budućnosti trenirati ljude da mogu recimo da naprave razliku u senzacijama i nagonima koji su autentični ili pak dolaze iz implanta.
Kako zamišljaš svet umetnosti nakon pandemije? Ako uzmemo u obzir da će većina aktivnosti, kulturnih i umetničkih sadržaja još jako dugo biti u online prostoru, misliš li da će digitalno na duže staze odneti prevagu nad fizičkim ili nakon pandemije možemo da očekujemo reakciju u vidu potrebe za telesnim, za fizičkim prisustvom?
Deluje zanimljivo kako su institucije dosta brzo reagovale i svoj rad prenele u internet okruženje. Odjednom se otključavaju video-arhive, virtualne posete muzejima su za džabe, onlajn časovi fotografije radova na instagramu da se prosto čoveku desi fomo (strah od propuštanja situacija i događaja), iako je sve to tehnologija iz naftalina. Drugim rečima, pretvaramo se da činimo ne znam kakve futurističe korake kako bi bili relevantni, a u osnovi šerujemo slike na socijalnim mrežama. Možda taj način cikličnog smenjivanja zainteresovanosti za dematerijalizaciju, pa za utelovljenje i telesnim prevaziđe neki vid digitalno-fizičkog. Na kraju krajeva, sve je odnos neurona u našoj glavi, i miris ruže, dodir jambolije, matematička formula ubrzanja. Fizičke senzacije koje osećamo su neurohemijski impulsi u mozgu. Pikasova Gernika sa celokupnim asocijativnim sledom može biti „izazvana“, doduše vrlo kompleksnim i za sada nedostupnim stimulacijama određenih neuronskih mreža.
Svi nešto akcijaše, prave privid produktivnosti, a ja mislim da je vreme za kontemplaciju jer ova kriza, imam utisak, može doprineti promeni, ali pre svega mišljenja. Dok je socijalna distanca na svom vrhu, socijalna mobilnost je na minimumu. Zašto se uopšte ta mera zove socijalno, a ne fizičko distanciranje?
“Režim snova – REM“ Žarka Aleksića je prva izložba koju smo bili prinuđeni da odložimo zbog globalne vanredne sitacije vezane za pandemiju virusa Covid 19. Izložba je trebalo da bude otvorena 16. marta i bilo je uzbudljivo par dana pred samu postavku shvatiti šta se dešava oko pandemije, pretpostaviti razvoj situacije i odlučiti kako postupiti obzirom na to da bi autor Žarko Aleksić trebalo da doputuje iz Beča gde živi i radi. Tih dana situacija se menjala iz trenutka u trenutak i posle mnogo pregovora i razmena informacija shvatili smo da bi Žarko u najmanju ruku mogao ostati blokiran u nekom međugraničnom, međustatusnom prostoru i rešili smo da izložbu odgodimo. Kao i ostatak izlagačkog programa, na neodređeno vreme. Novonastala situacija, pandemija, izolacija i razne vanredne mere koje radikalno utiču na naše živote su povod da otvorimo razgovore sa umetnicima koji su, za sada, sprečeni da svoj rad prezentuju fizički, u izlagačkom prostoru.
O čemu se radi u Režimu snova? Šta je tema / fenomen koji želiš da istakneš?
REM - Režim Snova je igra reči koja trostruko upućuje. Odnosi se na rem fazu sna (rapid eye movement, faza sna u kojoj sanjamo), kao i na REM (Regulatorno Telo za Elektronske Medije). Treći aspekat značenja Režim Snova neka ostane naša mala tajna. U većini radova sam i subjekat i objekat istraživanja, da ne kažem eksperimentisanja. Kako se u svojoj praksi bavim najrazličitijim stanjima i aspektima svesti, i ovde se bavim spavanjem i još preciznije sanjanjem. U konkretnom radu se bavim pitanjem kontrole u kognitivnom kapitalizmu, kao i pitanjem uslovljenosti mišljenja i snova. Drugim rečima, time kako dnevni spoljašnji stimulusi utiču na našu subjektivnost, na snove, kako u bukvalnom, tako i u prenesenom značenju.
Predstavi se. Čime se baviš, gde radiš, kako radiš, šta te interesuje i zašto si tu gde jesi (Beč, Univerzitet)?
Moje ime je Žarko Aleksić, rođen sam u Knjaževcu na Zadušnice 1985. godine. Živeo sam u selu Štrbac, zatim u Knjaževcu, pa u Nišu, Beogradu i trenutno u Beču. Studirao sam filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, zatim Akademiju Likovnih umetnosti u Beču (klasa profesora Martina Gutmana), gde sam i radio kao student asistent. Tokom zimskog semstra 18/19. sam uređivao i vodio predmet koji se zove Umetnost i Kognitivne nauke. Od aprila 2020. radim na Univerzitetu za Primenjenu Umetnost u Beču na departmanu za Umetnička Istraživanja (Artistic Research). Odnosno, radiću ako svet nastavi da postoji nakon krize, jer sam ugovor potpisivao u jeku samo-izolacije. Što se tiče interesovanja, spektar je širok - mentalna stanja, jezik, odnos imaginacije i percepcije, neuroplastičnost, mada sam u poslednje četiri godine fokusiran na svojstva i karakteristike svesti, naručito na subjektivnost, jedinstvo (unity) i intencionalost.
Kako bi izgledao tvoj rad da si ostao u Srbiji? Da li se osećaš povlašćeno obzirom na to da si s jedne strane na izvoru uvek bizarnih tema društvene realnosti u Srbiji a sa druge, ipak realizuješ radove u boljim produkcijskim uslovima?
Krucijalna odluka u mom životu upravo jeste činjenica da sam odlučio da napustim Srbiju, pritom nisam bio fasciniran odlaskom, već sam sistematski onemogućavan da se bavim onim čime sam smatrao da treba da se bavim. Takve tužne priče možda tematizujem u nekoj od izložbi u budućnosti, pošto mi je institucionalna kritika kink još iz mlađih dana, s tim što sam u međuvremenu naučio da budem uporan. Što se tiče produkcije, ovde je možda bitno spomenuti da čak ni taj tabu (pitanje novca) nije bio tema, već pre svega bol u kurcu i sistematsko privatizovanje javnih institucija i diskursa, gde samo prijatelji, braća, sestre, rodbina mogu da participiraju u raspodeli ionako malenog kolača. Nepotizam hard core version.
Pitanje povlastica i privilegija je jako kompleksno i ne bih sad ovde razglabao i relativizovao. U Beču svakako jesu neuporedivo bolji uslovi, kako u finansijskom, a posebno u infrastrukturnom smislu, što je u mom slučaju značajno budući da svoje radove često realizujem u saradnji sa naučnicima/naučnicama i laboratorijama. Sasvim sam siguran da svoju praksu ne bih razvio da nisam došao ovde. Ali pazite, ja sam otišao na fakultet, bez da sam prethodno poznavao bilo koga na deparmatnu za psihologiju Bečkog Univerziteta. Bez da su me mama i tata najavili, pokucao sam na vrata, oni otvorili i saslušali šta sam imao da kažem i da pitam, a posle toga smo i realizovali zajedničke projekte u njihovim laboratorijama na čemu sam im beskonačno zahvalan. Drugim rečima, u Beču mi je data prilika. Što se tiče samog dolaska u Beč, nažalost sam bio primoran da pravim kompromise u životu, ali ne i u umetnosti. Ako sam na nešto ponosan, to je da u dalekom Beču nisam pristao na okoštali diskurs i sliku postjugoslovenskog umetnika. A bio sam u prilici da se samo-egzotizujem, a i jako bi mi lepo pristajale linije prestižnih institucija u CV-ju, ali jebiga, teško mi je da nad mrtvim telom Jugoslavije pokušavam da iscedim i poslednju trunku simboličkog kapitala. Što se tiče bizarnosti društvene zbilje u Beču, jedino se računa koliko duboko želiš da zagrebeš noktima, za razliku od recimo Beograda, gde je takoreći dostupna na izvol'te.
Tvoj rad je na granici umetnosti, društvene teorije i naučnog eksperimenta. Kako bi definisao segment egzistencije koji pokušavaš da predstaviš, opišeš, problematizuješ?
Moja multidiciplinarna umetnička praksa je bazirana na ispitivanju svesti, mentalnih procesa i AI (veštačke inteligencije) , u odnosu na socio-politička pitanja kognitivnog kapitalizma (sticanje znanja, obrazovanje i dematerijalizovani rad), kao tzv. nadzorni kapitalizam (surveillance capitalism), koji se ogleda u prikupljanju biomarkera iz različtitih „naučnih uređaja“ za merenje i prikupljanje podataka sa društvenih mreža kao njihova analiza i predviđanje na osnovu njih. U drugu ruku, uzimajući u obzir neurobiološke i napore u kognitvnim neuronaukama, moja praksa adresira personalizovanu fenomenologiju ispitivanja vlastitih stanja svesti. Problem odnosa duha i tela (svesti/mozga), njegove strukture i karakteristike elaboriram u aproprijaciji znanja i metodolgije (EEG, neinvazivna stimualcija mozga TMS, tDCS, fMRI), produkovanih unutar oblasti filozofije duha i empirijskih rezultata naučnih istraživanja koja dodiruju oblasti percepcije, imaginacije, jezik, pamćenje, pažnju, rezonovanje i emocije unutra nervnog sistema. Odnos između ova dva aspekta moje prakse ogleda se međusobnoj povezanosti psiholoških i ekonomskih stanja, sa sinapsama kao glavnom valutom u eri kognitivnog kapitalizma.
Kako bi opisao interdisciplinarnost i način na koji se njom baviš? Koje su prednosti i mane umetnosti u odnosu na nauku i obrnuto?
Pokušavam da budem kritičan prema tom generičkom odnosu, gde umetnici često koriste naučni diskurs, da ne kažem ključne reči, zalepljene za svoja dela bez razumevanja koncepata i bez kritičkog odnosa (ili uz površno kritički odnos), kako bi se bavili kvantnim kompjuterima, antigravitacijom, ili sekvencijacijom ljudskog genoma.
Naučnici, sa druge strane, žele da koriste umetnost kao alat za komunikaciju naučnih dostignuća ili za dizaniranje tabela i ilustraciju teorija. Verujem da ovaj način „saradnje“ duboko trivijalizuje jednog ili čak oba činioca u ovoj jednačini, kao i da postoje fundamentalne razlike između umetnosti i nauke koje se ne ogledaju samo u spektru subjektivno–objektivno, već još uočljivije, da iskoristim distinkciju iz lingvistike, na razliku između deskriptivnih i performativnih iskaza. Dok nauka pokušava da opiše svet i nađe najmanje zajedničke sadržaoce za naizgled različite fenomene, umetnost je performativna (ne u smislu performansa), koja ne samo da opisuje svet, već ga konstituiše, konstruše i menja. U ovako skiciranom odnosu, postoje polja preklapanja gde je autentična saradnja moguća. Moj „program“ nudi međusobnu eksploataciju. Ispitivanje fenomena svesti koji je suštinski subjektivan, pa stoga i jako interesantan za umetnosti, a s druge strane empirijska nauka koja pokušava i investira ogromne napore i sredstva u razumevanje ovog najmisterioznijeg misterioznog fenomena. U preseku ova dva istraživačka puta nalazim se ja kao subjekat i objekat istraživanja, čime ova paradoksalna pozicija budi radoznalost i nudi mogućnost za brzo prelaženje iz prvog u treće lice i obratno, a koje je sadržano u jednoj osobi. Treperavost misli tako svojstveno šizofreniji. Zapravo, mislim da nam je pre svega neophodan kognitivni prekoret, novi način mišljenja, jer okoštalost kako u mišljenju (kada kažem mišljenje ne mislim samo na rezonovanje, već na celokupan unutrašnji mentalni život, tok svesti, mentalne slike itd.), tako i u teoriji i umetnosti, ne dopušta da se ide korak dalje. Posmatrajući mere koje vlade širom sveta uvode pod izgovorom kontrolisanja epidemije, svedočimo fragilnosti granice između demokratskog i autoritarnog društva. Čini se da vodeći intelektualci današnjice, poput Agambena ne uspevaju više svojim konceptima da obuhvate stvarnost. U tom smislu, simptomatična je i izjava Leva Manoviča: „I trust scientists, not armchair thinkers today.“ Njegova predviđanja vezana su za važnost digitalnih humanističkih nauka, računarskih društvenih nauka i srodnih paradigmi u budućnosti.
Misliš li da će i granice između umetnosti, kritičke teorije i nauke postajati sve fragilnije?
Teorija je postala metafizika našeg vremena, i ako dogmatski ne poznaješ koliko anđela stane na vrh čiode budeš izopšten iz ekipe. Bojim se da će humanističke discipline, ako se nešto ne preduzme jako brzo, biti iskorenjene sa univerziteta, što se zapravo postepeno i dešava, i deluje zastrašujuće. No, intelektualci perpetuiranjem postmodernističkog diskursa, gde nema jasnog čak ni arbitrarnog kriterijuma koji se kreiraju ad hoc, a i kako vi rekoste nemogućnost podvođenja realnosti pod svoje pojmove (kao i okolnosti, konteksta) može da se dešava samo u zatvorenom da ne kažem izoliranom sistemu u kome su novačana sredstva već obezbeđena, a magično mišljenje jedini validan argument. I opet se vraćamo na pitanje moći odlučivanja. Nažalost, na to nije imun ni naučni diskurs. Bez obzira na to što naučnici žele da veruju u objektivnost svojih nalaza, ipak ima mnogo skrivenih parametara i zavučenih rukavaca. Recimo, sama relevantnost nekog naučnog pitanja može biti produkt ideologizacije. Na kraju, smatram da naočare ideologije uvek nosimo, samo je pitanje koje su marke i da li smo svesni da ih imamo. Poprilično je jednostavno pozivati se na neprihvatanje trenutnih mera iz udobnih teoretičarskih fotelja, kada znate da vam je zbog statusa i zdravstvenog osiguranja obezbeđena mehanička ventilacija. Lako je biti neoliberalan kada su uslovi „slobodnog“ tržišta na vašoj strani, pa tako „odgovornost“ postaje reč za kapital sagledan u imunom sistemu pojedinca. Drugo, zdravstveno stanje pojednica i komorbiditeti jasno mogu da se koreliraju sa ekonomskim stanjem, pa je tako medicinski ujedno i klasni problem. Drugim rečima, imate mnogo veće šanse da umrete ako ste siromašni, ne zbog toga što korona pregledava novčanike i bankovne račune, nego zbog sistematski lošijih životnih uslova. Ovde je možda dobro spomenuti i drugu stranu neoliberalnog spektra (za razliku od ovog koji se poziva na imunitet krda). #stayfuckinghome iako obložen humanističkim idealima solidarnosti, neuspeva da sagleda da postoje i oni/one koji/koje ne mogu da priušte privilegovanost rada od kuće kao menadžersko/kreativna klasa, ili gubljenje posla i nemogućnost da se plate otvoreni računi i nahrane deca. Smatram da će ova kriza skinuti umetnike i umetnice sa trona etičkog arbitra, koji je taj kreativni sektor tako bogobojažljivo čuvao. U narednom periodu će se videti koliko će solidarni isti ti umetnici zapravo i biti, kad treba da se dela tu, a ne negde tamo sa sigurne fizičke i monetarne distance. Simptomatično je recimo da epitomi radikalnog američkog akademizma zdušno podržavaju neoliberalne agende svog predsedničkog kandidata bez obzira na očito opadanje njegove kognicije, a protive se kandidatu koji je za univerzalno zdravstveno osiguranje i oprost studentskih dugova. Ljudi su odavno izgubili poverenje u intelektualce jer su ih ovi prodali za tzv. auru autonomije, a ekonomski teret krize opet će nositi sirotinja.
Obzirom na to da se i u ovom i u nekim prethodnim, metodološki sličnim radovima baviš relevantnim pitanjem uticanja na svest pojedinca i kolektiva, kakve pretpostavke i slutnje imaš o stanju svesti ljudi posle drila „izolacije i potencijalne zaraze“?
Nisam epidemiolog, niti psihijatar, niti baba Vanga ali mogu da pogledam. Naravno, predviđanja ovog tipa nisu zahvalna, a s druge strane mogu da budu trivijalna naručito kada se uzme u obir da nemamo dovoljno podataka, a heuristički modeli lako mogu da podlegnu kritici. Takodje ekspreiemtni se zapravo izvode u strogo kontrolisanim uslovima, pa time i fundamentalno različiti od načina predviđanja u oblastima koje se tiču društva, plus svako drugačije reaguje na zadate uslove, ali bez obzira mogu se primetiti javno dostupni obrasci da ne kažem političke tendencije. Naivno verovanje da će nas sada kada je čak i Boris Džonson uvideo da postoji društvo, a ne samo pojedinci, ova kriza neminovno odvesti u komunizam, može da bude i kontraproduktivno. Pod izgovorom normalizacije, neke od odredbi iz vanrednog stanja mogu ostati kao mere predostrožnosti. Recimo, brojeve telefona koje su operateri širom Evrope predali vladama, će neko obrisati posle pandemije? Ova pandemija je ponovo pokazala da su granice socijalni, pa samim tim i mentalni konstrukti. Iako zvuči paradoksalno što su se sve zemlje brže bolje zatvorile granice budućnost koja nosi još mnogo veće opasnosti i iskušenja može da bude savladana većim povezivanje, solidarnošću ali ne samo na nivou diskursa. Potreban je prevrat u mišljenju, jer to je domen spekulativnog kapitalizma našeg vremena.
Što se moje prakse tiče, slutnja kao stanje svesti zvuči zanimljivo. Za sada mene više interesuje pitanje kontrole, pre svega mišljenja, postavljanje moždanih implantata i kakve bi to efekte imalo na našu subjektivnost, kako bi naša poljuljana uverenost u slobodnu volju reagovala kada bi naše delanje bilo uslovljeno tim i takvim implantima i impulsima koji dolaze spolja. Kakav je osećaj kada verujemo da mi pokrećemo ruku, a u stvari je kontroliše neko od spolja? Pa osećaj je baš ovakav kakav sada imamo, da sve stvari držimo pod kontrolom, u tome je i moj najveći strah. Možda će instruktori za lični razvoj budućnosti trenirati ljude da mogu recimo da naprave razliku u senzacijama i nagonima koji su autentični ili pak dolaze iz implanta.
Kako zamišljaš svet umetnosti nakon pandemije? Ako uzmemo u obzir da će većina aktivnosti, kulturnih i umetničkih sadržaja još jako dugo biti u online prostoru, misliš li da će digitalno na duže staze odneti prevagu nad fizičkim ili nakon pandemije možemo da očekujemo reakciju u vidu potrebe za telesnim, za fizičkim prisustvom?
Deluje zanimljivo kako su institucije dosta brzo reagovale i svoj rad prenele u internet okruženje. Odjednom se otključavaju video-arhive, virtualne posete muzejima su za džabe, onlajn časovi fotografije radova na instagramu da se prosto čoveku desi fomo (strah od propuštanja situacija i događaja), iako je sve to tehnologija iz naftalina. Drugim rečima, pretvaramo se da činimo ne znam kakve futurističe korake kako bi bili relevantni, a u osnovi šerujemo slike na socijalnim mrežama. Možda taj način cikličnog smenjivanja zainteresovanosti za dematerijalizaciju, pa za utelovljenje i telesnim prevaziđe neki vid digitalno-fizičkog. Na kraju krajeva, sve je odnos neurona u našoj glavi, i miris ruže, dodir jambolije, matematička formula ubrzanja. Fizičke senzacije koje osećamo su neurohemijski impulsi u mozgu. Pikasova Gernika sa celokupnim asocijativnim sledom može biti „izazvana“, doduše vrlo kompleksnim i za sada nedostupnim stimulacijama određenih neuronskih mreža.
Svi nešto akcijaše, prave privid produktivnosti, a ja mislim da je vreme za kontemplaciju jer ova kriza, imam utisak, može doprineti promeni, ali pre svega mišljenja. Dok je socijalna distanca na svom vrhu, socijalna mobilnost je na minimumu. Zašto se uopšte ta mera zove socijalno, a ne fizičko distanciranje?
Razgovarale Marija Radoš i Aleksandra Mikić