Izložba Tamići prošlosti






Interesovanje za prošlost, odnosno njeno buđenje kroz sećanja, zaokuplja ljude od nastanka prvih civilizacija i kultura. Stari Grci su koristili mnemotehniku, tu veštinu preuzeće Rimljani, zatim se ista razvija tokom srednjeg veka i u renesansi kroz teatar pamćenja Đulija Kamila sve do trenutka kada menomethnika počinje da se primenjuje i u psihologiji. Izložba ,,Tamići prošlosti’’ završena 14. decembra u KC Lab-u, umetničkog dua Sonje Beloš i Nikole Gajića, upravo za temu ima poigravanje sećanjima, pamćenjem i predstavlja svojevrsnu mnemotehniku kojom se stvara nov pogled na događaje  iz prošlosti.

Ovaj umetnički dvojac kroz svoje radove rado eksperimentiše sa medijima te se tako ovoga puta odlučuju za fotografiju. Izložbu čine fotografije propraćene objektima, koje su nastale u protekle 4 godine u Trebinju. One, kroz igru, punktiraju određene prostore, ljude, trenutke stvaranja. Prikazuju nam ne samo odnos prema mestu, već i emotivne relacije, međuljudske odnose, stvaralačke procese, kao i uticaj vremena na sve ove aspekte. Akcenat nije na tehničkom delu već na paradoksalnom hvatanju neuhvatljivog, spontanog, kroz igru koja predstavlja osnovnu temu njihovog rada. U ,,Rečniku srpskog jezika’’ Matice srpske nailazimo na nekoliko definicija pod pojmom igra: zanimanje ljudi koje za cilj ima razonodu, društvena zabava pri izvođenju određenih radnji ili kombinacija predmeta, izvođenje pokreta po određenim pravilima ili bez njih, kombinacija misli, mašte... Upravo je to ono što definiše njihove radove jer bez određene spontanosti gubi se i samo značenje iste.

U kakvoj korelaciji stoje prošlost i dečija igra? Ako pričamo o prošlosti, događajima koji su se desili, pričamo li o stvarnosti? Kroz spontane moždane procese mi pamtimo ono što se desilo. Tako, zapamćeno „dešavanje“ predstavlja skup različitih elemenata „priče“ koja se kreira asocijacijama. Kako verovati pamćenju ako smo svesni da mozak bira samo određene signale i da se pri svakom sećanju vrši rekonstrukcija? Po Todoru Kuljiću mi se najčešće sećamo naših emocija i sa svakim sećanjem kreiramo novo pamćenje, odnosno aktuelizujemo ga. Kroz ponavljanje određenih radnji iz prošlosti, kao što ovde imamo igru, pokušavamo imitacijom da dođemo do nove spoznaje prošlosti i na taj način dajemo joj novi život. Iz igre, kao početne tačke kreativnog procesa, isplivavaju emocije koje umetnike vraćaju u naivnost i nesvesnost detinjstva.

Ideja je bila ostvarenje komunikacije pomoću vizuelnog, kroz (izmešten) prostor i (sadašnje) vreme i stvaranje novog sećanja upravo kroz pomenutu komunikaciju - teza Morisa Albvaša da se sećanja učvršćuju u komunikaciji. Zato ovde fotografija nije puki dokument u službi prošlosti, ona direktno utiče na sadašnjost i oblikuje pojedinca u budućnosti. Mesto kao stvarna topografija, u našem slučaju Trebinje, određuje ne samo predstave, već čitava iskustva i sadrži potencijal večnog okidača sećanja.

Fotografije prate određeni predmeti, poezija, kolaži, pa i jedan zapisnik koji su tu u funkciji svedoka „istinitosti“. Svaka fotografija priča svoju priču i kao predmet sadašnjosti koji je dokaz da se to desilo u prošlosti započinje novu igru, u novom vremenu, novom mestu, sa novim ljudima - posmatračima. Daje im objekte kao tragove kojima mogu da potvrde istinitost ili dođu do nove spoznaje. Baš kao i u dečijim igrama sve ima svoj tok, ali doživljaji su drugačiji i svaki put kad pokrenemo igru ispočetka, učestvujemo u novom iskustvu. Kroz tu igru dolazimo do ideje da se demistifikuje glorifikacija tumačenja prošlosti i da se kroz emocije približi kulturi sećanja koja je svojstvena svakoj društvenoj grupi. Tako i Tamić, kao simbol prošlosti, prevoznog sredstva većih količina objekata raznih namena, ovde je izabran da ponosno stoji kao mitsko biće svima poznato, spremno da prenese prošlost na svako novo izabrano mesto, ali uvek sa dozom sumnje u njegovu istrajnost.

Pored prisutnosti dva nivoa prošlog - prošlo kao činjenično, onakvo kakvo jeste, samo govori o sebi i prošlo subjektivno, sklono učitavanju - imamo i dva nivoa igre - igra koja je prisutna na fotografiji i igra koja je pokrenuta nakon svakog novog posmatranja, gde drugi nivo stvara osećaj beskonačnosti i na taj način preispituje mogućnosti i granice sećanja. Upravo ovaj drugi nivo od zatvorenog kruga, kao jedinice i celine izložbe, pravi spiralu, uvlači nas dublje u cilju kreiranja novih mogućnosti i ekstenzija zapamćenog. Na taj način igra uvek ostaje otvorena.



Ivana Novaković




Sonja Beloš je kao student master studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu izlagala i na grupnoj izložbi ,,Mastered Out, u NGVU u  Beogradu, održala je samostalnu izložbu ,,Crteži i objekti“, Blok galerija, Beograd i ,,The Tree of Life of Today and Tomorrow“, onlajn grupna izložba, 2020. godine. Osnovne studije je završila na Akademiji likovnih umjetnosti u Trebinju, na katedri za vajarstvo, u klasi Đorđa Arnauta gde je izlagala na izložbama ,,Mini Mo, Međunarodni bijenale minijature, HDHSK u Mostaru 2019, ,,Tri - četiri dana“,  grupna izložba, OKC Abrašević u Mostaru 2019, grupna izložba „Grupna“, Kulturni centar Trebinje 2019, 14. Međunarodni bijenale minijature, Kulturni centar Gornji Milanovac 2018, ,,Emocije i zavisnost, Narodni univerzitet u Vranju, 2018, ,,All We Could Have Done, Sophia University, Chiyoda-ky, Tokio 2016, Eko kolonija 2016, Široki Brijeg 2016, Kulturno-prirodno nasleđe Bosne i Hercegovine, Banja Luka 2016, Kulturno-prirodno nasleđe Bosne i Hercegovine, Trebinje 2016.



Nikola Gajić je student master studija na Akademiji likovnih umjetnostu u Trebinju, na katedri za slikarstvo, fotografiju, crtež i multimedajlnu umjetnost, gde je završio i osnovne studije. Izlagao je (pored gore navedene izložbe ,,4 asa’’) na grupnoj izložbi  Tri – Četiri dana OKC Abrašević u Mostaru, 2019, na izložbi „Grupna“, Trebinje 2019. i na grupnoj izložbi, „TV916 – Deconstruction of context“, Trebinje, 2016. godine.