Tehnospiritualizam Aleksandra Lazara i Marka Vesića * intervju sa autorima projekta Aesthetics for nobody **
![]()
Trenutna paraliza života u cilju očuvanja istog, povod je za razgovor sa umetnicima čije aktuelne prakse direktno proističu iz iskustva izolacije. Projekat Aesthetics for nobody umetnika Aleksandra Lazara i Marka Vesića nastaje u ovom kontekstu, funkcionišući upravo u online prostoru i vezan je za odnos subjekta i „media-scape“-a u koji je uronjen. Njegovo izvođenje podrazumeva mutiranje medijske slike, širenje infekcije spamovanjem, podrivanje organizma medijskog simulakruma iznutra. U intervjuu koji sledi razgovarali smo o tehnospiritualizmu, virusu, Lakanu, pseudokodu, Betovenu, bacite pogled!
Na koji način je novonastala situacija, vezana za pandemiju i mere njenog kontrolisanja, uticala na vaše prakse? Šta se to inkubiralo u izolaciji i šta je to Aesthetics for nobody?
Aesthetics for nobody: Upravo u ovom trenutku kada je svet naizgled stao, kada su aerodromi, tržni centri, muzeji i sva druga mesta postali ne-mesta (ovde referiramo na Roberta Smitsona) i kada se život više ne odigrava u javnom prostoru, virtuelna realnost se uspostavila kao dominantna i zapravo jedina stvarnost koju živimo. To nije ništa strašno i ništa novo. Međutim, ono što jeste, to je lažni medijski simulakrum stvarnosti koji se, nekritičkoj publici, nudi kao jedini, istinit i samorazumljiv. Aesthetics for nobody predstavlja antitezu svemu tome; nastao sa ciljem da se hiperestetizovani prostor masovnih medija i permanentnog kruženja informacija deestetizuje i očisti (istim mehanizmom hiperestetizacije putem više društvenih mreža i komunikacionih kanala) od hegemone medijske slike i kontrole pod premisom tehnospiritualnosti postavljanjem različitih veizuelnih i konceptualnih sadržaja koji publici treba da omoguće estetski otklon od lažne medijske kulture i kritički osvrt na ono na čemu se ona fundamentalno zasniva i sprovodi.
Da li ste vi novi virus? Čime ćete inficirati javni, online prostor i treba li da se plašimo tehnospiritualizma?
Naš virus je u stalnom procesu mutiranja, a njegovi indeksi ili bolje reći ekstenzije su mp4, jpg, exe. Sa druge strane, mislimo da je javni online prostor postao polje na kome se vode različite političke, društvene i ideološke borbe koje su puki, nesupstancijalni medijski događaji sa kojih treba da skrenemo pažnju i usmerimo svakog pojedinca ka sebi i ka refleksivnom posmatranju stvarnosti. U tom smislu, verujemo da je inficiranje ovog prostora našim sadržajem sasvim humano, a jedinke možda uspeju da steknu i (algoritamski) imunitet u svojim t-limfocitima. Tehnospiritualnost koju mi sprovodimo nije tu da zaplaši (baš kao svi navedeni događaji), već da omogući jedan estetski otklon, estetsko čišćenje kao i vreme koje će neko posvetiti tome, a koje je najčešće utrošeno u posmatranje protoka bespotrebnih informacija i drugih sadržaja. Mentalno i telesno spajanje sa delom, uniting with piece, sa estetikom ili sa afektom koje ono proizvodi pojedinca odvraća ga od potpune (medijske) otuđenosti usmeravajući ga ka sebi.
Tehnospiritualnost je religija malih rituala koja nema svoja prvila, već samo nultu tačku: konzumiraj spiritualno. Konceptualni okviri prema kojima se krećemo i koje uspostavljamo u radu predočili smo i u tekstualnom formatu koji je, pogodićete, estetizovan
Kako biste opisali vašu praksu u kontekstu estetike kao polja političke borbe? Da li je upotreba programerskog koda svojevrsna forma otpora?
Prema poznatom savremenom estetičaru Žaku Ransijeru (Jacques Rancière), danas govorimo o politikama estetike; estetika nije sredstvo kojim se vode političke i ideološke bitke, ona je integrisana u samo polje odnosno prostor tih borbi. U tom smislu u borbi protiv dominentnih estetika mi se ne borimo na njihovom terenu, mi izmišljamo naš, ali koristeći njihove mehanizme. Pseudokod je jedna vrsta (veštačkog) jezika koji je normativno demilitarizovan i depolitizovan; on ne može da pozove u rat i da diskriminiše, ali je ipak sastavljen iz stejtmenta i predstavlja konceptualne fundamente našeg rada, naše kritičko ishodište, ali i osnovni nivo na kome svaki algoritam funkcioniše, a to je kod – nevidljivi protivnik protiv koga se treba boriti. Baš kao i virus, on je na granici živog i neživog. Pseudokod kao estetizovan tekst, stejtment što znači stav, algoritam i nevidljiva i (ne)materijalizovana infrastruktura virtuelne stvarnosti.
Zašto for nobody? Da li to podrazumeva podrivanje postavke subjekt – veliki Drugi i odnosa podređenosti i moći, odnosno približavanje budističkoj ideji u kojoj Apsolut ne postoji?
Sve kreće upravo od pitanja drugosti i Drugog. U poznom delu Žaka Lakana(Jacques Lacan), francuskog psihoanalitičara antifilozofske orijentacije, veliki Drugi je označavao radikalnu, nespoznatljivu, nesimbolizovanu drugost, drugost koju mi želimo i trudimo se da integrišemu u sopstveni simbolički poredak, da je razumemo, ali to nikada, zapravo, ne uspevamo (zato nam je toliko i zanimljiva). Kada je u formi malog drugog, kao imago, slika, percepcija; ona je usmerena ka izvanevropsim praksama duhovnosti i njenim čulnim projekcijama. Ako je shvatimo kao afekt kojim deluje i koji neupitno postoji onda i ona postoji nezavisno od nas. Možda je to jedno rešenje ontološkog statusa našeg rada, for nobody. Pitanje velikog Drugog kao pitanje moći je posebno zanimljivo. Naša ideja nije da uspostavimo moć nego da uspostavimo estetiku koja se bori protiv aktuelne strukture moći. Ona je uvek instrumentalizovana, ali je pre svega intelektualna i duhovna.
Utopljenost pojedinca u media-scape, pogotovo sada u kombinaciji sa izolacijom, sigurno da ostavlja nebrojene efekte. Koliko vam je u tom kontekstu spamovanje važan alat?
Postoji jedna zanimljiva anegdota o Betovenu koja se nikako ne sviđa svima onima koji veruju jednu i neupitnu Umetnost; naime, teoretičari i muzikolozi već vekovima brane stav o Betovenovom geniju, formalnim dostignućima, neverovatnoj muzici pred kojom ostajemo nemi i uvek ostavljaju jednu prazninu i pukotinu u svemu tome govoreći to je to, to je prava umetnost, ima „to“ nešto što ne može da se kaže. Međutim, jedan ostrašćeni sociolog će vrlo jednostavno pobiti sve njihove argumente: Betoven je imao veoma široku mrežu ljudi oko sebe, socijalnu infrastrukturu ili socijalni kapital koji mu je pomogao da nametne svoju estetiku i zato je genije – puno se družio. Analogno tome, spamovanje je jedan od najvažnijih i najzanimljivijih mehanizama i efekata nametanja estetike. Sa druge strane, spamovanje možemo, kao i fotografiju, posmatrati u njegovom negativu; osim što služi za nametanje i vidljivost sadržaja, ono ima i ulogu skrivanja ili otklanjanja drugog sadržaja, sabotaže onog što ne želimo.
Kakve su vaše predikcije vezane za to kako bi svet umetnosti mogao da izgleda nakon korona iskustva?
Sasvim je izvesno da je ovo privremena kriza tržišta i da ono jedva čeka da se sve vrati na svoje i svoju neupitnu prirodnost u svemu tome. Sve je više organizacija koje pomažu umetnicima da prevaziđu ovu situaciju tako što im omogućavaju da prodaju svoja dela putem različitih online platformi. Ako je verovati vodećem časopisu frieze koji se bavi savremenom umetnošću i kulturom, sve je manje ljudi na otvaranjima izložbi, a sve više kupaca koji putem interneta kupuju višemilionska dela. Sigurni smo da je i pre ovoga, a pogotovo sada, virtuelna stvarnost postala minimum ekvivalent fizičkoj realnosti. Kao što je konceptualna umetnost bila nervni slom modernizma tako je postmedijska kultura infarkt toj stvarnosti!
*
Aleksandar Lazar je multidisciplinarni umetnik koji se bavi grafikom, muzikom i videoartom. Baveći se uporedo teorijom, vizuelnim i muzičkim izrazom istražuje strukturalne paralele između muzike i vizuelnih medija, kao i načine njihovog povezivanja i generisanja. Inspiraciju za vizuelne radove crpi iz raznolikih veza između zvuka i slike, a njegove radove možemo svrstati u kategoriju sinestezijske umetnosti, odnosno „vizuelne muzike“. Završio je osnovne i master studije na grafikčkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti, trenutno je na doktorskim-umetničkim studijama na istom fakultetu. Ostvaruje saradnje sa umetnicima iz različitih oblasti: filmskim stvaraocima, muzičarima i vizuelnim umetnicima. Svoje zamisli sprovodi kroz grafičke otiske, audio-vizuelne performanse, svirke, galerijske izlagačke aktivnosti, razvijajući svoj izraz kroz raznovrsne medijske prakse i muzičke žanrove: od klasične muzike, elektro-akustičnih improvizacija, elektronske muzike do hardkor-panka.
Marko Vesić (1999) je mladi umetnik iz Beograda koji stvara u domenu savremene muzike i postkonceptualnih umetničkih praksi. Pre studija kompozicije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. dr um. Svetlane Savić, pohađao je SMŠ „Josip Slavenski“ na teoretskom odseku i XIV beogradsku gimnaziju na prirodno-matematičkom smeru koju završava kao đak generacije. Pored kompozicije, svoja istraživanja je usmerio ka polju primenjene estetike i teorije umetnosti u cilju sinteze teorije i prakse. Usavršavao se na masterklasovima kompozitora Nikite Koškina i Venese Lan, a sarađivao je sa studentima arhitekture, kompozicije i sa vizuelnim umetnicima. Do sada je izlagao na Internacionalnom simpozijumu Vlada Milošević u Banja Luci, a jedan je od izabranih mladih teoretičara za predstavljanje teorijskog rada na Simpozijumu mladih istraživača u Moskvi i u Sarajevu. Njegova dela su izvedena u eminentnim koncertnim salama u Beogradu i na festivalima KoMa i Festum. Piše za elektronski časopis KuŠ! u rubrici za usputnu filozofiju gde je i jedan od urednika rubrike.
Trenutna paraliza života u cilju očuvanja istog, povod je za razgovor sa umetnicima čije aktuelne prakse direktno proističu iz iskustva izolacije. Projekat Aesthetics for nobody umetnika Aleksandra Lazara i Marka Vesića nastaje u ovom kontekstu, funkcionišući upravo u online prostoru i vezan je za odnos subjekta i „media-scape“-a u koji je uronjen. Njegovo izvođenje podrazumeva mutiranje medijske slike, širenje infekcije spamovanjem, podrivanje organizma medijskog simulakruma iznutra. U intervjuu koji sledi razgovarali smo o tehnospiritualizmu, virusu, Lakanu, pseudokodu, Betovenu, bacite pogled!
Na koji način je novonastala situacija, vezana za pandemiju i mere njenog kontrolisanja, uticala na vaše prakse? Šta se to inkubiralo u izolaciji i šta je to Aesthetics for nobody?
Aesthetics for nobody: Upravo u ovom trenutku kada je svet naizgled stao, kada su aerodromi, tržni centri, muzeji i sva druga mesta postali ne-mesta (ovde referiramo na Roberta Smitsona) i kada se život više ne odigrava u javnom prostoru, virtuelna realnost se uspostavila kao dominantna i zapravo jedina stvarnost koju živimo. To nije ništa strašno i ništa novo. Međutim, ono što jeste, to je lažni medijski simulakrum stvarnosti koji se, nekritičkoj publici, nudi kao jedini, istinit i samorazumljiv. Aesthetics for nobody predstavlja antitezu svemu tome; nastao sa ciljem da se hiperestetizovani prostor masovnih medija i permanentnog kruženja informacija deestetizuje i očisti (istim mehanizmom hiperestetizacije putem više društvenih mreža i komunikacionih kanala) od hegemone medijske slike i kontrole pod premisom tehnospiritualnosti postavljanjem različitih veizuelnih i konceptualnih sadržaja koji publici treba da omoguće estetski otklon od lažne medijske kulture i kritički osvrt na ono na čemu se ona fundamentalno zasniva i sprovodi.
Da li ste vi novi virus? Čime ćete inficirati javni, online prostor i treba li da se plašimo tehnospiritualizma?
Naš virus je u stalnom procesu mutiranja, a njegovi indeksi ili bolje reći ekstenzije su mp4, jpg, exe. Sa druge strane, mislimo da je javni online prostor postao polje na kome se vode različite političke, društvene i ideološke borbe koje su puki, nesupstancijalni medijski događaji sa kojih treba da skrenemo pažnju i usmerimo svakog pojedinca ka sebi i ka refleksivnom posmatranju stvarnosti. U tom smislu, verujemo da je inficiranje ovog prostora našim sadržajem sasvim humano, a jedinke možda uspeju da steknu i (algoritamski) imunitet u svojim t-limfocitima. Tehnospiritualnost koju mi sprovodimo nije tu da zaplaši (baš kao svi navedeni događaji), već da omogući jedan estetski otklon, estetsko čišćenje kao i vreme koje će neko posvetiti tome, a koje je najčešće utrošeno u posmatranje protoka bespotrebnih informacija i drugih sadržaja. Mentalno i telesno spajanje sa delom, uniting with piece, sa estetikom ili sa afektom koje ono proizvodi pojedinca odvraća ga od potpune (medijske) otuđenosti usmeravajući ga ka sebi.
Tehnospiritualnost je religija malih rituala koja nema svoja prvila, već samo nultu tačku: konzumiraj spiritualno. Konceptualni okviri prema kojima se krećemo i koje uspostavljamo u radu predočili smo i u tekstualnom formatu koji je, pogodićete, estetizovan
Kako biste opisali vašu praksu u kontekstu estetike kao polja političke borbe? Da li je upotreba programerskog koda svojevrsna forma otpora?
Prema poznatom savremenom estetičaru Žaku Ransijeru (Jacques Rancière), danas govorimo o politikama estetike; estetika nije sredstvo kojim se vode političke i ideološke bitke, ona je integrisana u samo polje odnosno prostor tih borbi. U tom smislu u borbi protiv dominentnih estetika mi se ne borimo na njihovom terenu, mi izmišljamo naš, ali koristeći njihove mehanizme. Pseudokod je jedna vrsta (veštačkog) jezika koji je normativno demilitarizovan i depolitizovan; on ne može da pozove u rat i da diskriminiše, ali je ipak sastavljen iz stejtmenta i predstavlja konceptualne fundamente našeg rada, naše kritičko ishodište, ali i osnovni nivo na kome svaki algoritam funkcioniše, a to je kod – nevidljivi protivnik protiv koga se treba boriti. Baš kao i virus, on je na granici živog i neživog. Pseudokod kao estetizovan tekst, stejtment što znači stav, algoritam i nevidljiva i (ne)materijalizovana infrastruktura virtuelne stvarnosti.
Zašto for nobody? Da li to podrazumeva podrivanje postavke subjekt – veliki Drugi i odnosa podređenosti i moći, odnosno približavanje budističkoj ideji u kojoj Apsolut ne postoji?
Sve kreće upravo od pitanja drugosti i Drugog. U poznom delu Žaka Lakana(Jacques Lacan), francuskog psihoanalitičara antifilozofske orijentacije, veliki Drugi je označavao radikalnu, nespoznatljivu, nesimbolizovanu drugost, drugost koju mi želimo i trudimo se da integrišemu u sopstveni simbolički poredak, da je razumemo, ali to nikada, zapravo, ne uspevamo (zato nam je toliko i zanimljiva). Kada je u formi malog drugog, kao imago, slika, percepcija; ona je usmerena ka izvanevropsim praksama duhovnosti i njenim čulnim projekcijama. Ako je shvatimo kao afekt kojim deluje i koji neupitno postoji onda i ona postoji nezavisno od nas. Možda je to jedno rešenje ontološkog statusa našeg rada, for nobody. Pitanje velikog Drugog kao pitanje moći je posebno zanimljivo. Naša ideja nije da uspostavimo moć nego da uspostavimo estetiku koja se bori protiv aktuelne strukture moći. Ona je uvek instrumentalizovana, ali je pre svega intelektualna i duhovna.
Utopljenost pojedinca u media-scape, pogotovo sada u kombinaciji sa izolacijom, sigurno da ostavlja nebrojene efekte. Koliko vam je u tom kontekstu spamovanje važan alat?
Postoji jedna zanimljiva anegdota o Betovenu koja se nikako ne sviđa svima onima koji veruju jednu i neupitnu Umetnost; naime, teoretičari i muzikolozi već vekovima brane stav o Betovenovom geniju, formalnim dostignućima, neverovatnoj muzici pred kojom ostajemo nemi i uvek ostavljaju jednu prazninu i pukotinu u svemu tome govoreći to je to, to je prava umetnost, ima „to“ nešto što ne može da se kaže. Međutim, jedan ostrašćeni sociolog će vrlo jednostavno pobiti sve njihove argumente: Betoven je imao veoma široku mrežu ljudi oko sebe, socijalnu infrastrukturu ili socijalni kapital koji mu je pomogao da nametne svoju estetiku i zato je genije – puno se družio. Analogno tome, spamovanje je jedan od najvažnijih i najzanimljivijih mehanizama i efekata nametanja estetike. Sa druge strane, spamovanje možemo, kao i fotografiju, posmatrati u njegovom negativu; osim što služi za nametanje i vidljivost sadržaja, ono ima i ulogu skrivanja ili otklanjanja drugog sadržaja, sabotaže onog što ne želimo.
Kakve su vaše predikcije vezane za to kako bi svet umetnosti mogao da izgleda nakon korona iskustva?
Sasvim je izvesno da je ovo privremena kriza tržišta i da ono jedva čeka da se sve vrati na svoje i svoju neupitnu prirodnost u svemu tome. Sve je više organizacija koje pomažu umetnicima da prevaziđu ovu situaciju tako što im omogućavaju da prodaju svoja dela putem različitih online platformi. Ako je verovati vodećem časopisu frieze koji se bavi savremenom umetnošću i kulturom, sve je manje ljudi na otvaranjima izložbi, a sve više kupaca koji putem interneta kupuju višemilionska dela. Sigurni smo da je i pre ovoga, a pogotovo sada, virtuelna stvarnost postala minimum ekvivalent fizičkoj realnosti. Kao što je konceptualna umetnost bila nervni slom modernizma tako je postmedijska kultura infarkt toj stvarnosti!
*
Aleksandar Lazar je multidisciplinarni umetnik koji se bavi grafikom, muzikom i videoartom. Baveći se uporedo teorijom, vizuelnim i muzičkim izrazom istražuje strukturalne paralele između muzike i vizuelnih medija, kao i načine njihovog povezivanja i generisanja. Inspiraciju za vizuelne radove crpi iz raznolikih veza između zvuka i slike, a njegove radove možemo svrstati u kategoriju sinestezijske umetnosti, odnosno „vizuelne muzike“. Završio je osnovne i master studije na grafikčkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti, trenutno je na doktorskim-umetničkim studijama na istom fakultetu. Ostvaruje saradnje sa umetnicima iz različitih oblasti: filmskim stvaraocima, muzičarima i vizuelnim umetnicima. Svoje zamisli sprovodi kroz grafičke otiske, audio-vizuelne performanse, svirke, galerijske izlagačke aktivnosti, razvijajući svoj izraz kroz raznovrsne medijske prakse i muzičke žanrove: od klasične muzike, elektro-akustičnih improvizacija, elektronske muzike do hardkor-panka.
Marko Vesić (1999) je mladi umetnik iz Beograda koji stvara u domenu savremene muzike i postkonceptualnih umetničkih praksi. Pre studija kompozicije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. dr um. Svetlane Savić, pohađao je SMŠ „Josip Slavenski“ na teoretskom odseku i XIV beogradsku gimnaziju na prirodno-matematičkom smeru koju završava kao đak generacije. Pored kompozicije, svoja istraživanja je usmerio ka polju primenjene estetike i teorije umetnosti u cilju sinteze teorije i prakse. Usavršavao se na masterklasovima kompozitora Nikite Koškina i Venese Lan, a sarađivao je sa studentima arhitekture, kompozicije i sa vizuelnim umetnicima. Do sada je izlagao na Internacionalnom simpozijumu Vlada Milošević u Banja Luci, a jedan je od izabranih mladih teoretičara za predstavljanje teorijskog rada na Simpozijumu mladih istraživača u Moskvi i u Sarajevu. Njegova dela su izvedena u eminentnim koncertnim salama u Beogradu i na festivalima KoMa i Festum. Piše za elektronski časopis KuŠ! u rubrici za usputnu filozofiju gde je i jedan od urednika rubrike.
Autorka priloga: Aleksandra Mikić