[1]
u-vrisak prostora galerije
Napukline unutar kanala komunikacije naših društvenosti, mikro-svetova umetnosti, sve češće se natapaju šumovima pristrasnim abjektu u ekstremnim distorzijama usled prećutanih i progutanih ekspresija i polemika bića. Negacija znanja kao negacija moći koja halucinira bolji ali poništeni život mora završiti na osnovnim uslovima buduće nostalgije, onim što se obično naziva stvarnim, a zapravo nije ništa drugo nego kulturno sankcionisani i jezički ojačani obrok- koji bi trebao biti halucinacija, čak iako bi trebao pojesti stvarnost koja ga je tako nazvala! Vorhol komunicira da zaboravi gnusobnost sveprisutnog kempa, čiji ekstremni vid jeste nacizam, kemp je nazzi.
Nema nazad. Konačno beskonačni internet... glasi parola vip-mobile kompanije. Konačno beskonačni... mogli bismo kreirati neologizam: engadgetment. Kopirajterski, zaista, društvenost negira promenu konteksta. Citiram oca koji govori o građevinskom materijalu, izvan konteksta ovo je citat o materijalnosti i organskom rezonovanju: materijali se ne trpe, uvek se jači odvaja od slabijeg. Implikacije ove spontane rečenice u odlomku su višestruke, posebno one o aparaturi samog režima, nazovimo ga kao modus vomito ergo sum,[2] kroz cikluse u post-mogućnostima: ja usled umetnosti hodam kao zombi tiho u noć... postmogućnosti, mesta gde su demoni pojeli naša ega. Ako možeš teže da živiš sa strastima, onda možeš i bolje sa vrlinama, jer zlo je mana sopstva koje se ne prekida ni kad spava. Nema tu nikakvog kraja čoveku koji se zabavljao imenovanjem i kulisnim esencijalizacijama. On se naprosto inhumanizovao, jezički neučinkovito inhalirao istrošenim matricama, kolektivnog prosvetljenja; smislom za nesadržajne postove koji demonstriraju postmogućnosti lokalnog, u artu, artizmu i svedenim oblicima kreativne prakse, da adresira i razdresira trasu arhe- karakteristika, elipsom koja nadvezuje paleo- istorijske evokacije. Dakle, arhe-vrisak i paleo-fikcije.
Arhe-vrisak ne odjekuje nigde, on se raspucava, upija u pukotine i u njih razbija, neko bi pomislio da je on sam pukotina, možda nekog mogućeg fosila dalekog datiranja, neodredivog čak. Tako da se karakteriše u prostoru paleo-fikcije, koja nije poput naših viralnih fantazmi, već puno sporija dinamika. Sa ova dva arhe- elementa, prostornog i jezičkog u intersekciji svojih vrsta, Tamarin ne-vrisak, ili u-vrisak funkcioniše na konspirativnom horizontu, a to je plato pun ljudi uhapšenih u smerove, sumnje, namere i jednih na druge, kao što su upućeni na same sebe: Ja sam dinosaurus svojoj egzistencijalnoj krizi. Kriza je imanentna. Monološko - dijaloška sprega ovog razlomka iz zapisa, impulsivno od afektacije, propušta gotovo gradacijski distorzičnost, kao onemogućenost a izvodi se uprkos ali i u prilog. Slike koje se nižu a nisu, ovde u jeziku zapisa, jezikom svog zapisa, njegovom zvučnom primenom, eterične, čine se primerima lokalne aktuelnosti kontekstualizovane ka spoljašnosti sistema umetnosti koji u upotrebi, unutar sveta umetnosti, polazi od efekta kompleksa i fiksacije ličnosnog[3] u određeno ponavljanje, petlju, ako je posmatrano odozdo.
U svom jalovom, repertiranom ali neodstreljenom, arhe-vrisak je nem i implodira, on je svojevrsni black-hole psihe, polu-psihotičnost itd. To asocira avatare, kompenzatorske replike usled vremena ali zapravo nužne društvenosti u kojoj je reč. Svet ovih avatara asocijacije, naslage raznoklasnih nostalgija i sentimenata prema promašenim, izgubljenim, nestalim i sl. slojevima sapiensa, bića, dakle paleo-fikcije; slučaj sentimenta u mimetičkoj formi: you where born for a future that never was; [4] never ment to happen; parafraziram, opet: you are born for the inexistent of the future; ili maternjim, svet u kom si odrastao da preživiš više ne postoji, čiji, nakon istorije plastičnih trauma i anarhistične gestualnosti u pozicijama sufiksiranim sa anti-, autističnim epifanijama i mentalnim katatonijama, ispražnjeni prostori sećanja koji u budućnosti postaju podijumi za lanac avatara, agenata ili larvalnih mutacija i plitkih razlika delovanja. Poželećete da ste izumrla vrsta sa radije istim intelektom ali radikalno drugačijom njenom konfiguracijom.
Dinosauroid Sapiens ...da je jedna vrsta [5] preživela događaj masovnog izumiranja paleogena... kako započinje premisa misaonog eksperimenta palaentologa i kustosa fosila kičmejnaka Dejla Rasela (Dale Russell). Tokom studije, autor je primetio da gušter sa uskim kandžama ima odnos moždane i telesne mase za približnu meru da bude sposoban da spoznaje – količnik encefalizacije šest puta je veći od bilo kog dalje otkrivenog. Uz to, ova vrsta poseduje tri polu-manipulativna prsta za hvatanje i držanje, binokularni vid, endotermni metabolizam, viđenje toplote krvi. Usvajanjem pojma evolucijske kontingencije Stivena Golda (Stephen Jay Gould) u svom misaonom eksperimentu, Rasel pretpostavlja evolutivni tok za ovu vrstu, hipotetski nadživelu K-pg[6] izumiranje, koji bi rezultovao dinosauroidom, gušterom encefalizacije poput naše, uspravnog položaja, metabolizma i kognicije - mogućeg imena Troodon-Sapiens. Sama nezgoda ovog sapiense - stvora jeste njegova izrazita nezgrapnost, jednako a drugo od poimanja ja, anomalična mimikrija tela čoveka.
Naslov nekog članka u nastavku je sledeći rediteljski iskaz: ja sam kažnjen što sam prinuđen da živim ovu realnost i u ovoj realnosti. To je privatna misao ali budući da je na naslovnici, znači i javna. Ovaj nemi i impotentni iskaz demonstrira eho- efekat ideološkog resentimana: private thoughts which are modelled on a public language. Sve je izvesnije da tu razlike nema, onda kada je na regularno podešen set, ultra-udar na sopstveno telo. To jeste jedna politička implikacija, slika takoreći. Telo kao biopolitički hiperobjekt, trpi pljusak projektila u nesvest. Projektili su obmanjujući, kao i hiperobjekti. Tako se dešava zauzimanje i zaposednutost demonom nije fikcija, jer realna je mogućnost svedočenja propadanja kroz životne tokove drugih ljudi. Matrica siromaštva podrazumeva to, beskrajno propadanje kroz ičije živote, rajska crvotočina, praznina usled koje i usred koje, usred nekoga, nečijeg: ćao usred sam nečije surovosti. Naša anticipacija mogućih nastupa može biti stravičnija sa očekivanjima od samih ishoda, to je vrsta događajne mentalne trivije, nesvesne bestijalnosti, mračne bruleske ili slično. Biti usred surovosti, i to nečije jednako je gledanju filma, nezasitog eskapizma i bioritma mehanike telesnih slika: kapi za vlažnost iritiranih očiju otvorenih instrumentom, širom razvučenih kapaka, arhe- protagonisti transfuzije agresivnog iskorenjivanja ukorenjivanjem iz paklene pomorandže, gladne su mu oči pune suza da slikovna mašina prestane. To je pro-bodna metafora, lakanovski triler je naziv za egzotični koktel pro bono. Moć fikcije postaje fiktivna, jer fikcija razgrađuje realnost, nešto i od efekata pukotine, ona usisava arhe- prefikse: usisavanje tepiha nekog doma, blagi je plezir ekologije - yet-to-come.
Misliti ekologiju unutar umetnosti, ne kao sredstvo i temu, već kao redukciju, prospekt reduktivnih postupaka, primarno obima proizvodnje. Zaljubljenici u umetnost su nekrofilni prema njenom životu, dalje, praktičari su živahni prema živosti nekrofilije unutar smrtnosti. Galerijski nagon smrti, prozor kroz koji se umetničkim korpusom napaja death-drive pojedinaca i vide roze stakla fabrike. Prostor, kako se navodi u pesmi, može biti obojen i izdajom, opet vrsta hiperobjekta, epske arhe- figure: lansiraj na mene projektil i lasnsirao si inhibiranog neprijatelja. Interesom za neprijatnosti, posebno za njihovo izazivanje, koincidiranje, izaziva se i momenat blaziranja imaginarnog neprijatelja, kao i posebnim tenzijama. Navodno je citat. A da nema citatnosti vrane bi nam mozak popile, a nebo pauci premrežili...
Artificijelno, galerijski prostor nas izdaje. Overgrid budućnosti i utopije umetnosti može biti njena evolucija u fosilni artefakt; kao upgrade vrsta baze njene kompresovane istorijske date, za buduću, uslovno, antropologiju epicentra moći. Forme naših disciplina već započinju svoju transfiguraciju, poput one u fikciji, u kojoj je ultimativni cilj ljudi da su plazmatična agregatna konfiguracija molekula, nama bliska u efektu op-art površine, prugastog prostora u vidu i onom arhe-. Praksa kao dete koje se vodi loše, ono koje se izdaje je dete koje izdaje nazad. Oblak ega zabludelog u egalitarnost koja se pokvarila kao raspucana igračka, sa dometima i ostvarenjima moja umetnička praksa me izdaje; rekoše acefalus usta galerije, u trostrukom maniru -ožiljak -rane –pukotine; acefalus usta izložbe bezglava su usta zavisti.
Šta je tu implicirano a šta eksplicirano u arhe-vrisku? To se ne da lako konotirati, interpretacije tu uvek pucaju u kontekste, kroz njih, propadaju kroz-koje-šta lokalno i ultimativno, rotirajući se ka pitanju: gde je tu događaj? Jer svedoka nije ni bilo; koji je mogao čuti; nije ga ni moglo biti; i svi su izgledi da ga nikada i neće biti, jer istinski vrisak jos niko nije čuo!
Appendix
Specifičnim eko-zaokretom, izlaskom iz larvalnosti subjektiviteta, koristeći efekte ambijentalnih tenzija i ostvarivanjem umetnosti pastiša galerijske agencije i njene narativno, nemoćne reprezentacije. Programi desubjektivacije ili disolucije u službi su kolektivnog, koje kako se postavlja, paradoksalno negira promenu konteksta društvenošću.Pojas čestitosti ili aparat za protetske udove koji fiksiraju kičmu kao epicentar ponašanja rotacione petlje... Mislite da bi ovo mogao biti razvijen nepovezani dodatak mehanizmima koji nastoje da kontaminiraju verovanja u ceremonije otkazivanja ekstinkcije (izazvane kapitalom s druge strane fikcije)… Da bi se dobio kao ultimativna “” . “” figura centro-centričnosti meta-metrijskog protetskog uređaja sumiranog u kičmeno koje se katastrofično odvija... Učinilo me da se osećam veoma neprijatno. Atmosfera propadanja, tragičnog neuspeha nakačenog na današnju umetnost ultimativno ti se zakoči u grlu. [7] Uelbekova je reakcija na jedan ‘opskurni’ video rad Pola Mekartija (Paul McCarthy), na videu se odigravao nekakav ‘teatar’ sa umetnikovim organom i tu njegovu opsesiju penisom, pisac ne nalazi kao šokantnu, već kao deprimirajuću, kao preciznu za razliku. Ovakva performativna okruženja se mogu pratiti unzad sve do činjenice da ništa ne stoji izvan posredovanih reprezentacija i socijalnih konstrukcija (?!), Mekarti je rugalica, koja ovaj konglomerat preteruje izvođenjem degradiranog, absurdnog i kompulsivnog poretka. Opisi da se neki umetnik danas, izvan predela sveta umetnosti, može sagledati kao notorni demonstrator, koji uništava tabue, prosto nisu mogući; usled inflacije drastičnih gestova, šokantnog postupka i drugih desublimiranih izazova. Ali ovde imamo jedan tih primer koji izvodi samog Mekartija preko njegovih rubova; Tamara je, dakle, oznaku arhe-vriska organizovala prema poetskom skriptu, dramatizovanoj ili raspakovanoj pesmi iz koje se randomizirani fajlovi slika visoke i niske kulture gotovo u strobu svetlosno smenjuju projekcijom anime, animalnih manga likova, filmskih grimasirajućih frejmova, tragova dečijih evokacija, slikarski šire poznatih toposa i univerzalnog upravo ovim izvesnim arhe- unutar galerijske paleo-fikcije. Kao što su Mekartijevog diskursa ključni koncepti: kultura, strah i san, tako su isti prisutni u svemu što smo stvorili a postoji da uništi; sentiment je koji ostvaruje utisak graničnog, podeljenog a simultano tragično nerazlučivog od komičnog; kao u skečevima koje umeće Linč sa pozornicom mračne basne o zečevima i konjima koji su međusobno bez ikakvog linka u izgovorenim sentencama, umeće se skeč sa ciljem da još dublje uzurpira...
da se vratim korak nazad i dovršim misao, kako umesto Mekartijevskog skandalizovanja i terapeutisanja, Tamara se poziva na paleo-lustraciju poretka i materijalne konstruktabilnosti umetničkog, na paradoksalnu arhe-figuru kao unutrašnju karakteristiku koju dekodira prezrivom nemogućnošću da se usred okruženja, koje je svet nečije surovosti, prirodnih i plastičnih katastrofa; fatalnosti na koje se finalno i obrušava burni recital; arhe-eho psihodinamičkog dinosauroida - sapiensa, maske i totalne metafore. Taj ne-vrisak je vrlo zlokobna i opasna figura; bočno ispucala u rizome zidova usled nečije odbojnosti i šoka vrste, koja se procesima medijalizacije neutralizuje i naturalizuje; npr. u slici čoveka iz unutrašnjosti koji gleda u ekran, vesti su u svetu krvave količine, isposredovana tela, opet lutkarsko je neko pozoriše a sledi i večera. Sve to takođe implicira ovaj rad. Kroz naslage viškova unutar kanala komunikacija naših društvenosti, pristrasnim abjektu u ekstremnim distorzijama usled prećutanih i progutanih ekspresija i polemika bića.
[1] Tekst polazi spekulativnim taktikama
u određivanje: mogučnosti umerenog i kvazi-afekta, onog slabog da artikuliše sopstveni status slabosti -umetničkog sredstva -jezika sledstvenosti. Primerom izložbe:
Sve što smo stvorili postoji da uništi
Tamare Spalajković
- Citati označeni bojmom su citati Tamarine pesme.
[2]Povraćam, dakle postojim
[3] politike ličnosti u lancu kulturnih politika
[4]the world you were raised to survive no longer exists, Mark Fišer, K-punk
[5] Iz porodice Troodontidae
[6] Kredno-paleogeni događaj ekstinkcije.
[7] Artforum, November 2000.
Sve što smo stvorili postoji da uništi
Tamare Spalajković
- Citati označeni bojmom su citati Tamarine pesme.
[2]Povraćam, dakle postojim
[3] politike ličnosti u lancu kulturnih politika
[4]the world you were raised to survive no longer exists, Mark Fišer, K-punk
[5] Iz porodice Troodontidae
[6] Kredno-paleogeni događaj ekstinkcije.
[7] Artforum, November 2000.
Darko Vukić
Manuel DeLanda-RAW NERVES: A Lacanian Thriller (1980)