︎




Robin Mackay : URBANOMIC



Urbanomic* je izdavačka kompanija koja postoji od 2006. kada sam štampao prvo izdanje, onog što sam tada nazivao ‘časopis za filozofsko istraživanje i razvoj’ Collapse*. Urbanomik je objavljivao i druge publikacije, uključivao se u umetničke događaje itd. Ali središte Urbanomika ostaje Kolaps, jer se kroz moj editorski rad u Kolapsu uspela izgraditi rastuća mreža ljudi- filozofa, teoretičara, savremenih umetnika, naučnika -podjednako entuzijastičnih prema konceptima koji stoje iza Kolaps projekta, koji žele da se uključe i koji me zauzvrat dalje upoznaju sa drugima koji dele isti duh. Ovde ću govoriti o Kolapsu - kako je došlo do njega, kako se razvijao i o načinu njegovog funkcionisanja.
- dalje u tekstu:
*Urbanomik *Kolaps

Sa Kolapsom filozofija je jedan oblik -bilo bi drsko reći, umetničke prakse, kreativne prakse, prakse pravljenja- pravljenja stvari. Kolaps je bio put nazad ka realizaciji da čak i u filozofiji možeš da stvaraš stvari. Luis Altiser*, jedan od mislilaca koji je najprodornije ispitivao šta to znači baviti se filozofijom, priznao je: rečima Pjera Mašerija*: ‘Da je filozofija diskurzivna stvar, znači da ona materijalno ne radi ništa drugo do raspoređivanja reči u određenom sledu, proizvodeći izjave’ -u krajnjem slučaju, filozofija je materijalna praksa. Ali je takođe materijalna i na više načina: neko proizvodi knjige, putuje na konferencije, s njim se povezuje globalna mreža drugih ljudi putem interneta itd. sve ovo su materijalne konstrukcije koje daju strukturu načinu na koji se danas radi filozofija. Jedan od ciljeva Kolapsa jeste da ovo potvrdi i proslavi, a ne da zbog toga bude samozatajan i postiđen.

*Louis Althusser
*Pierre Macherey
Da bi se otkrila, priznala i proslavila činjenica da se u filozofskom razmišljanju radi o pravljenju, čovek treba da zauzme stav prema temi koja bi se mogla  nazvati marginalnom, izvan-centričnom, ekscentričnom ili perifernom. Da razmišljamo oko rubova i preko njih. Da započnem sa pitanjem: da li je moguće da negde još uvek može postojati periferna misao u akademskoj disciplini kao što je filozofija?

U svakom slučaju, većina ljudi verovatno s nekim opravdanjem misli da je filozofija odavno mrtva: da sa su sva klasična ‘velika pitanja’ o tome kako funkcioniše univerzum data kosmologijom i fizikom; najmoćniji načini razmišljanja o prirodi života i prirodi saznanja sada pripadaju biologiji i kognitivnoj nauci; i sa druge strane pitanja o načinu na koji se ljudi odnose jedni prema drugima, prema vremenu, prema prostoru, i prema svetu vešto su i pristupačno ispitivana od strane savremenih umetnika. Zaista se čini da je konceptualna i postkonceptualna umetnost, za dobro i loše, kolonizovala prostor filozofije dok se filozofija povukla u akademsku izolaciju. Može delovati da su filozofska pitanja živa svuda osim u katedrema za filozofiju. Na žalost mislim da su mnogi naseljenici ovog poslednjeg samo mirno internalizovali ovaj osećaj umanjenosti važnosti. Što bi trebalo da je najspekulativnija, najtransverznalnija od svih disciplina mišljenja, završava kao ratište partizana na samrti ove ili one škole mišljenja, koji neće ili ne mogu da razgovaraju jedni s drugima. Ukorenjene pozicije, uzajamna sumnja, kancelarijska politika, sve te uobičajene neuroze i ljubomore akademije. Čak i kada su ishodi filozofske pozicije radikalni i dalekosežni, filozofi misle da nije njihov posao da teže tim dodatno-filozofskim posledicama.

Ultimativno, to znači da osnovne intelektualne pretpostavke nisu dovođene u pitanje, jer bi to moglo ugroziti grantove za istraživanje ili poremetiti hijerarhiju. Takve su činjenice o materijalnosti filozofske misli kakva danas postoji u svetu. A da se ne spominje pogubna tendencija u poslednjoj deceniji, da se kontinuirano meri takozvani ‘učinak’ istraživačkih odeljenja, tako da tim bude stalno pod pritiskom da nešto objavi. Pod ovakvim pritiscima je teško videti kako se unutar univerziteta može naći sloboda da se postavljaju izazovna filozofska pitanja, da se izoštri vrhunska misao, da se radi na periferiji. Jer periferna pitanja su po definiciji ona koja filozofiju povezuju sa njenom spoljašnjošću; ona su, dakle, pretnja za bezbednost discipline. Discipline koja je naprotiv, ljubomorno ograničena na održavanje poretka svojih granica i konsolidacije svog malog kraljevstva.


Sve je ovo, naravno, samo puno jadikovanja; Kolaps se pre svega bavio transformacijom ovog ličnog nezadovoljstva u javni, pozitivan gest - a potencijalno i neugodan i ponižavajući gest! Neko vreme, iz svih napomenutih razloga, razmišljao sam o tome da generalno napustim taj termin ‘filozofija’, određujući časopis Collapse kao fundamentalno istraživanje.*  
*fundamental research


Najbolji način da se Kolaps predstavi jeste čudna kombinacija između filozofskog časopisa, fanzina - to jest prilično lična, idiosinkratska, ne-komercijalna i neakademska publikacija; i kontinuirani umetnički projekat – izrada dela kroz asemblaž dela drugih ljudi. Iz tog razloga, neću moći da ponudim savet ili uvid u profesionalno izdavaštvo, jer su Kolaps i Urbanomik postali jedino profesionalni ili polu-profesionalni, srećnom okolnošću.  Ono što je bio pravi eksperiment, postalo je eksperimentalni uspeh.

Međutim, ono što bih želeo da predstavim su određeni modeli editovanja ili kuriranja koji su mi postali retroaktivno jasni i koji su verujem uzrok tom neočekivanom uspehu, kako u akademskom svetu - koji je upravo bio svet od kog je Kolaps pošao u bekstvo – tako i u svetu umetnosti – o kom sam, kada sam počeo praviti Kolaps, znao vrlo malo. Govoriću o onome što nosi sadržaj, načinu distribucije i komercijalnim aspektima onoga što je Kolaps postigao i kao što sam već napomenuo, smatram sve ove različite aspekte podjednako važnim za projekat. Tokom cele prezentacije uvodiću niz pojmova, koje sam shvatio kao presudne tačke projekta. Ovaj model koji ću opisati, pojavio se postepeno tokom kontinuiranog reflektovanja o onome što je započelo kao vrlo lični projekat, a razvijalo se tokom godina izdavanja Kolapsa, on ima svoju osnovu u impulsima koji su me navodili da stvorim časopis na prvom mestu.


Negativan zadatak / Pozitivna Vizija

Oni su zaista bili dvojaki, sastojali su se od negativnog zadatka i pozitivne vizije. Ali negativna strana je takođe bila pozitivna! Kao što sam opisao, želeo sa da stvorim nešto pozitivno od moje frustracije akademskom zajednicom. Činilo mi se da je institucionalnia struktura akademije dovela do toga da se većina ljudi povukla na partizanske položaje, da bi branila svoj teren. A akademski časopisi su se uglavnom konstruisali oko vrlo uske zone interesovanja, sa stručnjacima koji se svi poznaju. Nemam ništa protiv stručnjaka, mislim da je najopskurnije znanje jednog specijaliste fascinantno. Ali nisam video nijednu publikaciju koja je želela da okupi stručnjake iz različitih disciplina, da dele znanje, koja je imala za ambiciju pronaći ili stvoriti veze između ljudi koji se u suprotnom nikada ne bi upoznali, i da se za to služi filozofijom. Za mene je ovo izgledalo kao deo zadatka filozofije: otkriti načine posredovanja, moduliranja ili mešanja različitih područja znanja o svetu. To nisam pronašao u akademskom svetu, gde je filozofija postala samo još jedna specijalnost.



Normalni model časopisa može se shvatiti kao definisanje diskurzivnog prostora u kojem se moraju uklopiti svi prilozi, kriterijumi koje moraju da slede svi sadržaji:



Ovo, mislim odražava strukturu samog univerziteta:
Ambicija univerziteta je uvek bila da rekonstruiše, za svaku novu generaciju, globalnu sferu znanja, u okviru koje su pod-discipline i njihove interakcije dobro definisane.



Poslednjih godina, naravno, postoji trend ka interdisciplinarnim aktivnostima, ali ovo ima tendenciju da bude sporedna stvar, samo ponovo potvrđuje discipline u njihovim autonomijama. Interdisciplinarnost se i dalje drži ivica ograničenih sfera znanje.



Ovo je bio jedan od motiva: pronaći novi model koji bi uveo više maštovitih veza između istraživača koji rade u različitim oblastima i izvan akademije takođe. Koji bi pokrenuo misao na drugačiji način.



Drugi problem akademskih časopisa je taj što postoji process homogenizacije: predate rad, on se pregleda i vrati, podnesete ga ponovo, i nakon možda godinu dana on se objavljuje, do tada, u mnogim slučajevima, sav sadržaj časopisa se presuje na isti nivo. Dakle postoji mehanizam kojim časopis kao institucija obezbeđuje homogenost koja doprinosi ovom modelu o kom raspravljam. Bio sam takođe zainteresovan da čujem ljude koji su radili na novom istraživanju koje nije bilo nužno završeno ili zaključeno, da bi se objavilo delo koje daje uvid u proces istraživanja, koje pokazuje razmišljanje u procesu, a ne zaključke; I to je takođe pokazalo kako je ovo razmišljanje delovalo u svetu, kako to nisu jednostavno akademici koji se bave filozofiranjem u foteljama. Da postoje produkcije misli, bilo u radu umetnika, bilo naučnika, arhitekata itd.: da misao proizvodi. To je ideja koja stoji iza naziva ‘časopis za istraživanje i razvoj’. Termin pozajmljen iz industrije da bi provocirao samu ‘intelektualnu industriju’.


Istraživanje i razvoj

Još jedan važan aspekt ovog ‘negativnog’ zadatka Kolapsa: bilo je u filozofiji nekoliko ljudi koje sam znao i koji su izvodili bitne radove za koje sam mogao da vidim da imaju malo verovatnoće da će biti objavljeni u bilo kom časopisu, jer jednostavno nisu odgovarali nijednom od disciplinarnih kriterijuma. I jedna od stvari sa kojom sam najponosniji jeste predstavljanje autora kao što su Reza Negarestani i Kventin Mejasu*, koji su od tada nastavili i postigli široku prepoznatiljivost i sada su pozvani da daju svoj doprinos drugim časopisima, tako da je tu došlo do svojevrsnog procesa zaraze, gde je širi svet morao da prihvati ‘nevaljale elemente’ koje je uveo Kolaps.
*Quentin Meillassoux

Dakle, pitanje - kako bismo ovaj ‘negativni zadatak’ pretvorili u nešto pozitivno - bilo je kako - u kom obliku – bi neko mogao napraviti neku vrstu pozitivnog gesta pre nego da puko žali ovakvo stanje stvari. Ovde, kako bih bio potpuno iskren o procesu, morao bih da pomenem vrlo ličnu viziju onoga što bih voleo kreirati. Kao što pisci uvek kažu, vi pišete knjigu koju biste želeli da pročitate; želeo sam da uređujem vrstu časopisa koju bih voleo da čitam. Iako u tom trenutku i nisam imao pojma da li bi bilo ko drugi želeo da ga pročita! Sećam se vrlo živopisno kao dete kakav je bio osećaj imati knjigu koja se čini krajnje sažeto i puno, koja se čini kao da je previše ogromna, da ima previše u sebi, da bi se ikada pročitala, da bi se ikada iscrpela njena sadržina.



Enciklopedija, ili jedan od ’godišnjaka’ koje smo nekada dobijali za Božić, koji su bili ispunjeni raznim crtežima, karikaturama, slagalicama i pričama. Kao dete pažljivo bi pregledao konstantno i iznova tokom božićnog praznika (pretpostavljam da jesu izmišljeni da decu utišaju nakon što im dosade njihove nove igračke!); i sećam se jasno da bih prilikom čitanja namerno izostavio neke od stranica tako da bih mogao onda da ih ‘otkrijem’ kasnije. Projektovano iz ovog iskustva bila je ideja knjige koja bi bila neiscrpna i kojoj biste se mogli vratiti i otkriti nove veze koje ranije niste videli i u kojoj su različite vrste sadržaja praćene jedne za drugim. Nešto je tu bilo u vezi sa ovom sažetošću, neujednačenoj prirodi posedovanja mnoštva različitih vrsta sadržaja i neiscrpnosti, koje sam želeo da reprodukujem. I – izneti ove negativne i pozitivne aspekte zajedno - konačno pitanje za mene bilo je: zašto, u svetu koji proizvodi tako neverovatne raznolikosti znanja, takve umno zbunjujuće spekulacije i toliko različitih načina posmatranja sveta, toliko načina proizvodnje - zašto nijedna teorijska literatura ne reflektuje ovo, zašto je namera da se reprodukuje ovaj banalni, trezveni, lokalni model znanja ili racionalnosti?  Tako je prvo izdanje Kolapsa začeto, kako i stoji na njegovoj zadnjoj korici:

Pažljivo kompilirana i sažeta zbirka, grimorijum ili instrukcijski priručnik bez referenta, kao delirični karneval trezvenosti, Kolaps vodi svoj rat protiv dobrog razuma ne romantičnim letom već formalnom ludošću zatajenim u dubinama racionalnog (‘racionalno nije razumno’).

Kolaps nastoji forsirati nepredviđene spone, pojedinačne korespodencije i neprirodne unakrsne fertilizacije; dijagramirati apstraktne zone kao još neimenovane.

S druge strane, moram reći da sam oduvek imao averziju prema modelu ‘kabineta čuda’: nisam želeo da ovo bude slučajna selekcija predmeta za čitaočevu zabavu. A kabinet čuda je određeni žanr za sebe, koji dolazi sa sopstvenim očekivanjima i koji mislim da može biti podjednako ograničavajući prema tradicionalnom modelu časopisa.


Konzistentnost

Iako nisam želeo da on bude pljosnat i homogen, skup svih priloga morao bi zadržati neku vrstu konzistentnosti, morala bi postojati snažna logika da ih drži zajedno. Poput pravljenja supe gde su sastojci potrebni da se simultano izmešaju, da svaki zadrži svoj ukus, i da interaguje, proizvodeći nešto novo. Način na koji sam pokušao ovo postići kroz Kolaps jeste tematizacijom svakog izdanja, ali tretiranjem teme na maksimalno širok način; i presudno, dozvoljavajući temi da malo ‘skrene’ tokom editovanja, tako da na kraju uključi i sastojke koje ni kuvar nije očekivao.



Prvi broj je naslovljen kao ‘numerički materijalizam’* i obuhvatao je intervju sa Alenom Badjuom*, zajedno sa člankom o numerologiji, dug intervju sa matematičarem o prostim brojevima i fizici, delo iranskog filozofa Reze Negarestanija razvija matematički model terorizma, još jedan intervju sa filozofom koji pokušava da izračuna verovatnoće katastrofalnih planetarnih događaja, neka umetnička dela čikaškog umetnika Kejta Tilforda* koja govore o mnogostrukosti i gužvama... Ovde bih se samo zaustavio i naglasio nekoliko stvari:
*Numerical Materialism
*Alain Badiou
*Keith Tilford

1. Značaj intervjua – mislim da je intervju nedovoljno iskorišćena forma: intervju omogućava izvesnu magičnu kombinaciju neformalnosti, zanosa i strukture (jer biva revidiran i editovan naposletku, a rezultati gotovo uvek iznenade sagovornika);




Na primer kroz izdanje II, par tekstova filozofa raspravljaju o filozofskom problemu u vezi sa naučnim izjavama, na primer o tome kakav je bio svemir milionima godina pre nego što je bilo ikoga da ga bude svestan, pre nego što je postao život, svest ili jezik. Ako insistiramo – kao što mnogi moderni filozofi jesu - da bilo koja izjava može biti samo izjava o tome kako su stvari za nas manifestovane, ultimativno zavisne od uslova nekih kognitivnih, socijalnih ili jezičkih konsenzusa, onda se lišavamo svega onoga što nam nauka može reći o svetu: to je neka vrsta katastrofalnog razvoda između nauke i filozofije.

Pa kako da razumemo ove izjave o univerzumu bez nas? Kventin Mejasu iznosi prilično jasan filozofski stav o ovome, ali smo takođe intervjuisali u istom izdanju naučnika Roberta Trotu*, koji je teoretičar-kosmolog sa Univerziteta Oksford, i radi na problemu Tamne materije.* Mislim da smo proveli 4 ili 5 sati intervjuišući ga, a intervju u II Kolapsu se proteže na 80 stranica, to je apsolutno fascinantno i zaista baca svetlo na to kako se naučnik u svojoj svakodnevnoj praksi, susreće sa ovim filozofskim problemima i razvija svoj sopstveni aparat za bavljenje njima. To je jedna stvar na kojoj bih insistirao, a to je ključ za Kolaps: svi misle filozofski, svi stvaraju koncepte u svom radu, bilo da su umetnik, naučnik ili bilo šta drugo: a filozofija mora biti porozna, mora biti u stanju da se poveže sa naukom i umetnošću kako bi izbegla ovu vrstu katastrofalnog razvoda od sveta, ovu vrstu samo-prinudnog autizma.
*Roberto Trotta
*Dark Matter

Takođe, što se tiče intervjua, moram reći da je deo ovoga to što im nepromenljivo pristupam sa stanovišta ignorantnosti, navodno ne znajući ništa - frustrirajuće je kada anketari već znaju šta treba da čuju i odgovore koje žele čuti. Zbog toga su intervjui u časopisima obično toliko zamorni. Ja obično sprovodim jedan intervju sa stanovišta da ne znam ništa, a zatim se vratim kasnije za drugu sesiju, kada sam imao priliku da transkribujem prvu i pitam još neka inteligentnija pitanja!
Izgleda da to funkcioniše veoma dobro...

2. Ove ideje se nikada ne bi inače ‘susrele’; da ponovo uzmemo slučaj Kolaps II, u Mejasuovom članku, on razvija svoju filozofsku soluciju problema koji sam ukratko izneo. Uključuje novu filozofsku koncepciju vremena: u drugom članku iranski filozof Reza Negarestani objašnjava da ne postoji nikakav pojam apokalipse kao takve u islamskoj teologiji, jer je u izvesnom smislu sam Bog apokalipsa: Islamski bog, tvrdi Negarestani, bog koji se ne može zamisliti, predstaviti ili izgovoriti, bog koji je iskušen u iscrpljenosti i praznini pustinje, nudi nam način filozofskog razmišljanja o nečemu što je izvan svih relacija, i nešto u čemu se svi zakoni i odnosi ruše. Radije od hrišćanske koncepcije apokalipse kao teleološkog terminusa, prema tome, jedan ima koncepciju vremena kao neposredne i kontinuirane apokalipse, i to je veoma slično modelu vremena koji Mejasu opisuje. Zatim umetnica Kristen Alvanson prilaže foto esej o grobljima na Bliskom istoku i koji dodiruje aspekte islamske misli koja je uticala na način na koji su grobovi konstruisani, vrlo različita od zapadnjačkih grobova. Postoji ta čudna nit koja vodi kroz ovo izdanje, koja povezuje drevna persijska groblja, teologiju, kosmologiju i filozofiju vremena. Pre nego što su ova izdanja časopisa postojala, ova čudna misaona putovanja se, pretpostavljam, nikada ne bi desila! I svi kojih se tiče morali su imati pravi duh za učešće - iako nikada zapravo nisu imali izbor, jer su izdanje videli tek kada je već bilo završeno, fait accompli!


Prisilna saradnja / Neprekinuti relej



Ovo poslednje je to što podrazumevam pod prisilnom saradnjom.* Ovo je ideja na koju sam naišao kada sam razgovarao sa umetnicima Džejkom i Dinosom Čapman,* koji su doprineli Kolapsu VI. Kao što znate njihov rad je kolaborativni, ali Džejk mi je rekao da za njihove crteže, vrlo retko sede zajedno u istoj sobi. Obično će crtati nešto, i ostaviti, onda Dinos dođe sutradan i crta po tome i onda to ostavlja... i tako dalje. Dakle, ovde postoji ideja da se uzme rad od jedne osobe i ubaci se u strani kontekst, a zatim vraća im se nešto nazad. To je poput relacije, u kojoj ne postoji ‘kolaboracija’ u smislu ljudi koji rade zajedno, već radova ljudi koji rade zajedno.*
*forced collaboration
*Jake & Dinos Chapman
*works being worked together



3. Kolaps uključuje rad saradnika na različitim ‘nivoima’ - od sezonskih akademika do ljudi koji nikada ranije nisu objavljeni. I tekstove različitih vrsta - od vrlo apstraktnih i zahtevnih do više konverzacijskih i pristupačnih – koji se tretiraju jednako. 

4. i na kraju, vrlo lična priroda stvari – Ja nemam pretenzije da budem umetnik i dajem punu zaslugu pojedinačnim doprinosiocima, ali jedino mogu opisati sam Kolaps kao delo koje sam ja napravio i za koje preuzimam punu odgovornost, jer su svi prilozi fokusirani kroz mene i kroz editorijalni proces. Ovo uključuje zadržavanje određene nejasnoće ili rastresitosti u mestu, dok se pokušava strogo održati objekat, što je stvoriti konzistentnu, ali heterogenu mešavinu- tako da konačni proizvod ne samo da meša stvari zajedno, već i proizvodi nešto novo, što se može povratiti nazad u svako istraživanje i praksu saradnika.


Integritet

Ova ideja o integraciji u stvar je veoma važna, a takođe i razlog zašto je Kolaps fizički, a ne virtuelni časopis. Ovde postoji izvesna privrženost: kao urednik, obavezujem se da ove priloge predstavljam fizički uvezane zajedno i dam izjavu ili opkladu, da oni zajedno proizvode nešto novo i značajno. Sa prvim brojem to je zaista bio korak u nepoznato, postojala je naravno i pretnja o totalnoj sramoti i poniženju. Ali mislim da je posvećenost važna, i zato (a mnogi ljudi su postavili ovo pitanje) Kolaps nije onlajn projekat. Ja jednostavno ne mislim da, kada nešto stvarate onlajn, vi možete da postignete takvu vrstu integriteta i takvu posvećenost, ne stvarate celinu na isti način. Nadam se da će postati jasno zašto ova ideja o stvaranju integralne celine i na koju je usredsređena jedna osoba ni na koji način nije u suprotnosti stvaranju mreža, konekcija, rizoma ili bilo čega drugog; Mislim da su dve stvari zaista važne jedna za drugu - i da je jedna najmoćnije sredstvo za drugu. Prvi broj je stvoren kao eksperiment na osnovu pokretajućih strasti oko onoga što je trebalo prevazići, i model - zaista, vrlo intuitivan i širok, maštovit, čak i detinjast, model - oblika koji bi mogao imati. Zamisao je bila da se okupljaju filozofi, teoretičari, savremeni umetnici, naučnici koji bi kreirali ove tematske diskusije - ili ‘prisilne saradnje’ - na vrlo široke teme, i na taj način pokrenu misao i proizvedu nešto novo.

Sada ću samo ukratko preći kroz neka izdanja koje smo od tada objavili, kako bih proširio uvid u to kako je ideja rasla i razvijala se. U drugom kolapsu predstavili smo dva filozofa, Reja Brasijea* i Kventina Mejasua, koji su predlagali ono što su imenovali kao ‘spekulativni realizam’ ili materijalizam.*
*Ray Brassier
*Speculative Materialism
*Speculative Realism




U III Kolapsu, usredsređenom na Deleza, objavili smo kao apendiks protokole simpozijuma na Goldsmitsu, februara 2007. u Londonu, upravo ovim naslovom: Speculative Realism. Pokazao se kao jedan od najznačajnijih članaka u ovom Kolapsu, jer je spekulativni realizam bio dobro usklađen sa onim što sam već rekao: da je to bila grupa mladih filozofa, zamorena ortodoksijama koje su nicale 90-ih, koja je težila da otvori filozofsku misao preko percepcija institucionalne iscrpljenosti - u mnogim slučajevima kroz novi dijalog sa naukama. Oni ne bi bili lako objavljeni ni u jednom tradicionalnom publikacijskom prostoru. Tako je iniciran masovni pokret, koji se prvenstveno širio preko veb sajtova, putem blogova itd. i to je postao vektor preko kojeg je Kolaps distribuiran. Svet umetnosti takođe je počeo da se interesuje za ovo, kao i ljudi koji rade u oblastima toliko različitim kao što su geografija, ekologija, fizika, feminizam... Tako je došlo do sinergije između zahteva za novim razmišljanjem u filozofiji, otkrivenim idejom spekulativnog realizma, i kao sredstvom izdavanjem Kolapsa.




Podnaslov IV izdanja je ‘Koncept horor’.* Istražuje vezu između filozofske misli i horora - u smislu da se mnogi zaključci do kojih se može doći kroz racionalnu misao uopšte nisu ’razumni’, oni su racionalni, ali istovremeno prilično zastrašujući, poput Mejasuovog argumenta za vreme. Većinu vremena takve misli držimo podalje jednostavno smatrajući ih apstraktnim: kao primer ‘Znam’ da je celo moje telo sačinjeno od bezumnih, beskrajno zamenljivih čestica, ali ne dopuštam da to utiče na moj svakodnevni život...! Ali zanimljivo je da je u filmu, fikciji i u delu umetnika, ostvaren pokušaj da se publika primora da zaista oseti ove neobične misli - posebno u pulp fiction fikciji i filmu: Tako su književnost i umetnost mesta gde zaključci o apstraktnoj misli postaju realizovani kao afektivni i emotivni. Za mene je ovo jedna od najzanimljivijih funkcija umetnosti u odnosu prema filozofiji: dramatizovati pojmove,* tako da se oni mogu osetiti.

Za mene je jedan od centralnih radova ovog izdanja esej postdiplomca, Džejmsa Traforda,* koji prikazuje i diskutuje o novoj knjizi filozofa neuronauke, Tomasa Mecingera.* Mecingerov argument je da ne postoji nešto poput sopstva. On pokazuje kako je vrlo rigorozan Mecingerov argument unapred postavljen korak po korak u delu horror pisca, Tomasa Ligotija* - pa je, u ovom slučaju, odnos obrnut, ono što je umetnik već pretvorio u fiktivno iskustvo stravičnog gubitka sopstva, je kasnije teoretizovano i povezano sa onim što znamo o strukturi mozga. Sam Tomas Ligoti piše u ovom izdanju, ali je on priložio filozofski esej, pa tako imate filozofe koji pišu o horor pričama, i pisca horor priče koji piše filozofiju. Incidentno, u narednom izdanju V smo radili intervju sa Tomasom Mecingerom lično.

Žorž Sig* piše o tome kako je horor usko povezan sa ksenofobijom i kako je najviši pojačani oblik ksenofobije strah od drugog iznutra, strah, zapravo, koji je naterao nacizam da pokuša i pročistiti nemačku populaciju. Na drugom mestu u ovom broju češki umetnički kolektiv Rafani predstavlja neka od dela pod nazivom ‘češka šuma’, koja se bave načinom na koji se posle rata češki narod divljački okrenuo prema Nemcima koji žive u pograničnoj oblasti Sudeti, u svojevrsnom releju ove ksenofobije. Mislim da postoji protkanost linije ili više njih koja povezuje ove različite doprinose zajedno u vrstu strukture koju sam naznačio ranije.
*Concept Horror
*concepts
*James Trafford
*Thomas Metzinger
*Thomas Ligotti
*George Sieg


Nešto novo što se dogodilo u ovom izdanju, a što bih želeo da nastavim, je da se prosto prekoračilo mešanje različitih vrsta kontribucija unutar izdanja; ići izvan forme samog članka, udružili smo ‘timski’ umetnike sa piscima da bismo napravili ove koincidentalne međusobne veze još snažnijim. - poput izdanja Marvel stripovskog ‘udruživanja’. Dakle, članak Tomasa Ligotija, koji je esej o filozofskom pesimizmu, sav o beznadežnosti ljudskog stanja, naše nesposobnosti da prevaziđemo svoje iluzije o superiornosti i da prihvatimo da smo jedva životinje, udružen je sa nizom fotografija ruskog umetnika Olega Kulika pod nazivom ‘Dead Monkeys’. Čitanje ovog članka zajedno sa fotografijama pruža zaista ubedljivo iskustvo, uzbudljivije od pojedinačnih njegovih delova. Neko mi je nedavno napisao da je ovo čitao putujući kroz pustinju noću, i kako je bilo prilično jezivo!




Važno je reći da su svi ovi ljudi bili potpuno nesvesni jedni drugih, samo u konstruisanju ovog izdanja oni su upućeni zajedno po prvi put, stvarajući nove periferne linije i veze. Zatim, Kit Tilford,* umetnik iz Sijetla, koji je takođe doprineo izdanju Kolaps I, i čiji se crtež nalazi na naslovnici Kolapsa IV: većina Tilfordovih crteža su objekti u dezintegraciji, što se uklapa u članak Grejema Harmana;* Grejem je filozof koji radi u Kairu, još jedan od ‘spekulativnih realista’, a koji piše, u kolapsu IV, o ‘čudnovatosti predmeta’.* Možete videti ovde, na naslovnoj stranici, dajemo jednak račun piscima i umetnicima, pokušavamo da ih spojimo u jedan novi entitet, stvar.
*Keith Tilford
*Graham Harman
*‘weirdness of objects’


Još jednom, postoji ta ‘prisilna saradnja’. Cilj je za mene da pratim šta rad odnosno šta same kontribucije sugerišu; i da se dopusti da se slučajnosti dogode, da se dozvoli da sami materijali diktiraju kako će se stvar skupa uklopiti. To se može dogoditi na mnogo različitih načina - ne samo mojim prisiljavanjem, već, na primer, kao u Kolapsu II, dobio sam neke priloge od filozofa, a zatim, kada sam intervjuisao Roberta, fizičara, pokušao sam da iznesem neke od zabrinutosti tih članaka u mojim pitanjima;




ili, u Kolapsu V, poslao sam neke članke iz izdanja, zajedno sa sopstvenim razmatranjima o toj temi, Nigelu Kukeu,* koji je potom stvorio novi set slika kao posredan odgovor na njih; isto kao u Kolapsu IV sa Džejkom i Dinosom Čapman.

*Nigel Cooke



Šesto izdanje je imalo naslov ‘Geo/filozofija’* raspravljalo je o pitanju odnosa misli sa zemljom u svim njenim višestrukim dimenzijama, dovodeći filozofiju u kontakt sa geografijom, kartografijom, ekologijom itd.
Sadržao je sledeće radove autora:

Oven Haterlej* o brutalizmu u arhitekturi / Intervju sa Ejalom Vajcmanom* o arhitekturi okupacije Palestine / Manabrata Gua* o promenljivom modelu zemlje koji su predloženi novim modelima ratovanja / Film umetnika Rene Grina* ‘Endless Dreams’ / Prekodiranje podataka mape izvođača Detanika i Lejna* /I delo britanskog umetnika Čarlsa Ejvrija*
*‘Geo/philosophy’
*Owen Hatherley
*Eyal Weizman
*Manabrata Guha *Renée Green
*Detanico, Lain
*Charles Avery

Izdavanje i ‘tradicionalnog’ filozofskog dela -ovde, su novi prevodi nekih Šelingovih zapisa - takođe postoji i vremenski element ovog pitanja geofilozofije: intervjuisao sam grupu računarskih ekologa u Microsoft-u koji rade na modelima klimatskih promenama.






Sledeće izdanje, ‘Kulinarski materijalizam’, je o kulinarstvu u najširem smislu. Razgovarali smo o tome kako bi Kolaps želeo da stvori prostor za misao izvan pritiska i diktature političke urgentnosti; kako bi želeo da može da preispituje premise i da pobegne od obaveze da smesta politizuje, to je sada dosta endemski. Izdanje o kulinarstvu je neka vrsta krajnje provokacije za ovaj badijuistički trend - da se uzme najviše neškodljiv domestični predmet... Ovaj broj je prvi u koji uvrštavamo originalna dela umetnika, print britanskog umetnika Džeremi Milara*, koji proizvodim uz pomoć prijatelja, na ručnoj presi, u ediciji od 1000 primeraka, koji će biti umetnuti u publikaciju.

*Culinary Materialism
*Jeremy Millar






Globalni model znanja

Hajde da se vratimo modelu znanja koji smo pokušavali da prevaziđemo.

Rekapitulacija: Časopis se može razumeti kao mikrokosmos modela univerziteta znanja: kao takav definiše diskurzivan prostor u koji sve kontribucije treba da se uklope, kriterij koji sav sadržaj treba da prati, homogenost i obuzdavanje obezbeđeni institucionalnom uređivačkom strukturom.

Opet, nesumnjivo, ovde je model kontinuirano rekonstituisati globalnu sliku mišljenja; da se neprestano krpi i popunjava ‘sfera znanja’ koja se može preneti dalje na sledeću generaciju, sa pod-disciplinama, i pod-pod-disciplinama itd. do beskonačnosti. Posao svake nove generacije akademika je da popunjava praznine, da osigura trajnost sfere znanja; a za avanturiste da se pomere ka rubnom i stvore interdisciplinarne komunikacije.

Kao što sam rekao, nalazim ultraspecijalizaciju i vrste kontra-intuitivnog znanja koje ona proizvodi, fascinantnim – naravno da želim da znam o svetu. Ali nekako ipak želim sintezu, neravnomernu, ali doslednu sintezu i da proizvedem nešto što samo po sebi utiče na konfiguraciju znanja.



Da bi se koncepti pokrenuli, to zaista zahteva otkriće ili konstrukciju unutrašnje, interne periferije koja zanemaruje ovu globalnu strukturu, ili bolje rečeno, koja je razvija tako da se eksperimentalno preklapaju njeni elementi na nove različite načine. To prepravlja sliku mišljenja prema novoj istoriji, u kojoj elementi koji ranije se činilo da nemaju međusobne veze, sintetišu se, povezuju i transformišu naš način razmišljanja o svetu.
Šta je ovaj model? Zapamtite, ovo je zaista retrospektivna rekonstrukcija proizašla iz ta prva dva pozitivnog i negativnog zadatka a koji je sada postao radni model.



U Kolapsu, svaki doprinos se preklapa barem sa jednim, tako da postoji vrsta distributivne strukture labavo povezane ovim delimičnim preklapanjima: Kolaps je, prema tome, definisan prirodom ove serije preklapanja, a ne (kao u tradicionalnim modelima časopisa) ograničavanjem prostora. Preklapanja su ta koja se bave osnovnim pitanjima u filozofiji, i upravo u preklapanju tih pitanja dobijaju novi život, novu energiju: oživljavaju tek kad jesu ‘između dva’ preseka, dakle najmanje dva različita pristupa koji su u preklapanju.



Ovo ima zanimljivu posledicu, da bilo koja dva priloga uzeta samostalno mogu delovati da nemaju nikakve veze jedi sa drugim. Recimo, u Kolapsu II, članak o islamskoj teologiji i intervju sa fizičarem. Ili u Kolapsu VI: računski ekolog i istraživač srednjeg veka. Ili u Kolapsu VII: sinestet, kuvar, student postmodernog ratovališta i naoružanja. Ali kroz maksimalno široku upotrebu teme i niza konceptualnih preklapanja, između njih je izgrađen lanac:



Dakle, ovo je način na koji je editovanje ili kuriranje svakog izdanja kreativan čin - u meri u kojoj stvoriti jeste sintetizovati, povezati elemente na nov način.

Opet, čini se da se svako izdanje nekako gradi samostalno i to me uvek na kraju iznenađuje. Tako deluje da samo postojanjem kao virtueli entitet sa sposobnošću uspostavljanja ove vrste veza, Kolaps privlači saradnike (nikada nije postojao otvoren poziv za radove) koji se ovoga ne boje, koji su otvoreni da budu ‘preklopljeni’ na neki iznenađujući način, ubačeni u lanac koncepata koji mogu promeniti način na koji oni sami razmišljaju o sopstvenom radu.

Zapravo je zaista teško u bilo kom slučaju opisati kako ova interna-povezanost radi. U stvari, u radu na pisanju editorskog uvodnog teksta, urednik ili urednici to moraju da razjasne sebi. Uvodni tekst je vrlo važan deo izdanja, on prati veze kroz sve sadržaje i pokušava da pruži pregled konceptualno postignutog. To je uvek retrospekcija, uvek otkriće onoga što se dogodilo u procesu uređivanja.

E sada, kakav efekat ovo ima na publiku, i zapravo, kao što sam uvideo, na stvaranje nove publike?



Malo je verovatno da će bilo koji čitalac biti upoznat sa svim saradnicima – možda će prepoznati jednog ili dva, što će ih nadam se privući da pročitaju Kolaps: ali nakon što su kupili publikaciju, njihove oči će neizbežno lutati i preko drugih saradnika, i tako se nadamo da će im se čitav horizont nekako ‘rastegnuti’ bivajući zakačen za ovaj lanac koncepata.


A zapravo je to što smatram tako neprikladnim u vezi sa akademskim časopisima – znate u koji tačno krug će ući prilozi i takvi se časopisi čitaju ne iz zadovoljstva ili da bi se naučilo nešto novo, već iz svojevrsne dužnosti da ‘idemo u korak’ sa svim sitnim modifikacijama u datoj sferi znanja. Ali onda je to isto i sa glossy časopisima (koga je Vogue ikada iznenadio?) – oba su neka vrsta ogledalne slike, koje se odražavaju, i nekako želeći da ispuni obećanja oba, Kolaps takođe izbegava razočaravajuću stvarnost ova dva primera. Dakle, strukturno, Kolaps je postavljen kao neka vrsta mašine za inženjering koincidentnosti. Vratimo se još jednom na temu o posvećenosti i integritetu:

Posvećenost
Mora biti fizički objekat - tu je uključeno ‘pravljenje’, a takođe ovo znači stavljanje sebe na kocku, preuzimanje određenog rizika i održavanje nivoa rizika svaki put premeštanjem operacije na neko drugo mesto.

Trgovanje (Commerce)
Da bi se obavezao i ostao veran problemu, ostao nezavisan, očito moram pronaći način da to učinim održivim – a to je još uvek borba! Ali sam oduvek bio zainteresovan za preduzetničku stranu ovoga: opčinjen sam načinima na koje virtuelni entiteti postanu realni, da se posvećenost isplati, i način na koji proizvod vodi dalje svoj vlastiti život. Ovo je zaista pitanje marketinga i brendiranja; i mene nesramno zanima estetika Kolapsa, prirodno, napravio sam ga da zadovoljim sebi! Distribucija se gotovo u potpunosti vrši putem naše veb stranice i vrlo malo knjižara. Proizvodnja je malog obima. Promocija se dogodila potpuno autonomno, putem blogova i drugih mreža. Dakle, čak i ako Kolaps nije ‘virtuelan’, ove virtuelne komunikacijske strukture bile su apsolutno ključne i ostaju takve.

Dakle, u borbi za opstanak, ovo što radim vidim kao neku vrstu nad-kapitalizma* (po ‘nadrealizmu’) - zainteresovan sam za primenu tih mehanizama brendiranja, marketinga, eksploatacije mreža, ne radi stvaranja profita, već zbog stvaranja neke vrste radosti u razmišljanju koje je komercijalno održivo na ovaj ili onaj način.
*surcapitalism

Ljudima se definitivno sviđa estetika, forma, činjenica da je to ‘masovno-proizvedena’ stvar, gde je svako izdanje numerisano, ima neku vrstu fetiš vrednosti. Dizajn pažljivo promišljen. Insistirao sam na tome da bude nelaminirano pa stari i postaje vaše. Uspeh svih ovih aspekata projekta znači to da, iako je započeo vrlo lično, sada ima definitivan karakter za koji osećam da mu se moram pokoriti, pa radim njega! Tako možete videti kako, kroz ovaj model znanja, koliko i kroz distributivne i komercijalne aspekte, Kolaps deluje kao agencija koja kreira nove veze i ‘proteže’ svoje čitaoce, a stvorila je svoju publiku.


Zanimljiv način na koji se ovo razvijalo poslednjih godina nije samo to da je sada Urbanomiku omogućilo, ne samo da bude ‘pravi’ izdavač – a upravo smo objavili, zajedno sa Sequence Press u Njujorku, sa sedištem u galeriji Migela Abreua, naše prve dve monografije; već takođe da pomerimo ovaj eksperiment u druge prostore, nizom događaja, gde pozivamo umetnike koji vide bavljenje filozofijom važnim aspektom za njihov rad.




Na kraju, Urbanomik je bio uključen u zajedničku kolaboraciju sa Florianom Hekerom,* koja je predstavljena na događaju ‘Real Thing’ u Tejtu*. Voleo bih da ispričam istoriju ove saradnje jer mislim da je to sjajan primer kako model koji sam opisao služi za aktiviranje novih veza. Florian, elektronski kompozitor, kontaktirao me je nakon što je pročitao intervju sa Robertom Trotom*: rekao je, bio sam toliko uzbuđen zbog toga da sam napravio komad pod nazivom ‘Dark Energy’. Komad je na kraju prikazan u Sadie Coles galeriji u Londonu. Onda sam radio sa Florijanom i Raselom Hasvelom,* na delu za Kolapse III, o njihovom rad sa Ksenakisovim* UPIC sistemom.
Isto, nedavno, Florian se zainteresovao za filozofiju Kventina Mejasua, a Urbanomik mu je, uz finansiranje od Elephant Trust fondacije, naložio da napravi komad zasnovan na Kventinovom konceptu ‘hiperhaosa’*, koji je prvi put izveden na Tate događaju, a CD je izdao Editions Mego sa brošurom koju sam uredio. Dakle, ova priča je stvarni slučaj proizvodnje koja se odvija na mnogo različitih polja, omogućena mrežom saradnika Kolapsa.
*Florian Hecker
*Tate Britain
*Roberto Trotta
*Russell Haswell
*Iannis Xenakis
*‘hyperchaos’









Džon Gerard* je još jedan umetnik sa kojim smo bili angažovani, pokazali smo njegov rad na Tate događaju, i on me upoznao sa ovim vrlo zanimljivim kolektivom, AO&, iz Beča, koji izvode vrlo poseban oblik kuvanja kao deo svoje prakse. Uključeni su, zajedno sa Džonovim radom, u Kolapsu VII…
*John Gerrard




Finalno, moram da kažem, počeo sam pričom o Kolapsu kao o fanzinu - i još uvek je to samostalna predstava i borba! Nije dostupno finansiranje, a i dalje sve radim samostalno... Naučio sam sve- dizajn, tipografiju, distribuciju itd. – tokom puta. Kolaps je uspeh do mere da njegova prodaja sada pokriva troškove sledećeg štampanja; ali što se tiče posla koji u njega ulazi, on ostaje ’trud ljubavi’.

Ali siguran sam da su i drugi u istoj poziciji; i ne želim da završim sa negativnom notom. Želeo bih da naglasim da je Kolaps zanimljiv slučaj kako doneti zajedno kvalitete štampanih medija; tehnologije koje to sada omogućavaju, da jedna osoba može ostvariti vrlo individualnu, niskobudžetnu, ali visokokvalitetnu proizvodnju; I komunikacije koje omogućavaju izgradnju novih mreža entuzijasta i posvećenih proizvođača širom sveta, kao i izgradnje nove internacionalne publike (nalazimo čak i facebook, tvitter itd. kao vrlo korisne po tom pitanju). Kroz eksperimentalnu upotrebu svih ovih različitih aspekata izdavaštva 21. veka, moguće je početi od nišega i stvoriti publikaciju koja ima stvarno prisustvo i uticaj u svetu, zapravo stvaranje novih veza za ljude koji rade u različitim oblastima i tako stvaranje novih događaja I produkcije mogućim. Neko me je jednom pitao za Kolaps: da li ti objavljuješ samo dela svojih prijatelja? I tada sam shvatio da je zapravo suprotno: neki moji sada najcenjeniji prijatelji su ljudi sa kojima sam se povezao preko entuzijazma i zalaganja za rad na Kolapsu, a koje oni dele.


Slajdovi





Robin Mekej, Urbanomik

uredio i preveo*: Darko Vukić
Tag, Januar, 2021.
* Materijal prezentacije preuzet sa: http://ayp.unia.es/index.php

[Texto presentado en el Seminario-Encuentro Publicaciones (no solo) de arte: usos culturales, sociales y políticos (Sevilla, 15 – 18 de junio de 2011) incluido dentro del programa de UNIA arteypensamiento]